Rad na crno. Zove se tako jer radiš kao crnac (a svi znamo da je i taj termin sporan). Radiš da se pokažeš i dokažeš ne bi li te primili “za stalno”. Ali, uvek nešto iskrsne. Uvek se nešto desi što tu prijavu prenese u naredni mesec.
Ne tako davno prosvećeni narod ženski kritikovao me je zbog mojih romantično- trudničkih tekstova. Kaže: “U zemlji u kojoj ženi daju otkaz jer je trudna, Vi se sekirate što Vam neko nije ustao u prevozu. Vi mora da ste guska.” I još neka uvreda sa živinom…
Jeste, u Srbiji je najlakše da jednopotezno ostaneš trudna i – bez posla! Jer, naravno, i svih tih prethodnih meseci si radila “na određeno” i “bez ugovora”. Bila si “na probnom radu” i obećao ti je da ćete “prijaviti sledećeg meseca”.
A ti, umesto da budeš zadovoljna što rad na crno još uvek nisu iskorenili i strpljivo čekaš prijavu, zatrudniš. Nema šta, prava si guska…
I umesto obećane prijave, doprinosa, bolovanja i porodiljskog odsustva ti dobiješ – šut u svoje zgodno trudničko dupe. I šta si uopšte očekivala kad su stvari u državi jasne kao beli dan. Netrudna – imaš posao. Trudna – nemaš posao. Vrlo jednostavno.
Najlakše je ići okolo, udarati u doboš i vikati kako nešto sa državom nije u redu. A kad je i bilo?
Započnimo reformu zdravstva u Srbiji od pincete
Al’ da vam kažem, državno uređenje ne može biti opravdanje za to jesi li čovek ili pola čoveka. Zato što ne postoje referendumi na kojima se odlučuje hoćemo li ove godine biti humaniji, ljubazniji, srećniji. Zakon nas ne uči kulturi, lepom ponašanju i brizi za drugoga.
Da ne postoji zakon koji kaže da će vas zatvoriti, da li biste ubili čoveka? I kako to da neke pojedince ni zakon u tome ne sprečava?
Eto, na primer, i taj rad na crno. Počne vrlo bezazleno. Da malo probaš da radiš, da vidimo da li ti to stvarno umeš, da se uklopiš u kolegijum… Kad odjednom:
– Pa kako si to sad trudna? Zar nisi rekla da nemaš dečka? I, adio moje radno mesto.
Nema plate. Za pelene i kašice. Za vrtić i cipelice. Smoki, čokoladu i jabuke. Nema plate.
Ali zato ima lažnih obećanja i zauzetih sedišta u prevozu. Ima i komenatara o kilaži, odeći i polu bebe. Ima straha, onog pravog straha, za život i sve što će tek da donese.
Dr Stojan Adašević – Zašto sam prestao da vršim abortuse?
Jer baš tad kad jedan novi život treba da se rodi, svet se nije uspravio da ga dočeka, nego je rekao: “Ne mogu da te prijavim. Žao mi je, nismo se tako dogovorili.”
I samo zbog tog osećaja propadanja koji oseti trudna žena, uvela bih oštar zakon za sve te lažljivce, moderne goniče robova, “žao mi je – poslodavce” i, naravno, sve one koji ne shvataju zašto je važno osloboditi trudnici mesto u prevozu.
Pa kom opanci, kom obojci – al’ sa zdravstvenim osiguranjem!
Autor: Srbijanka Stanković
Izvor: Lolamagazin.com