Psihoterapija u današnjem vremenu nije više pomodarstvo. Kada osnovna društvena ćelija prestane da bude primarna ne gubi se samo rame za plakanje, već dolazi do laganog udaljavanja od samog sebe. Čovek je od svog nastanka stvoren da bude društvena jedinka. To znači da su u međusobnom razgovoru članovi plemena poveravali svoje tajne jedni drugima. Bilo im je u interesu da reše jedni drugima probleme jer je svaka karika u tom lancu važna. Danas, lanac više nema tu formu i karike brinu same o sebi. A svima je i dalje jasno da je lakše preživeti u jatu.
Psihoterapija se definiše kao lečenje razgovorom. Predstavlja proces koji se odvija između terapeuta i pacijenta ili grupe pacijenata. Sastoji se od niza verbalnih i neverbalnih tehnika koje imaju za cilj da dovedu do boljeg psihičkog stanja. Cilj psihoterapije je promena do koje se dolazi postepeno, kroz seanse.
Najstariji oblici psihoterapijskog delovanja mogu se pronaći u drevnim vidovima lečenja kroz magijske rituale. Savremena psihoterapija koja predstavlja sistematizovan i organizovan način lečenja započeta je Francuskoj, dok se u Austriji kasnije pridružio i otac psihoanalize, Sigmund Frojd.
Do sredine ’80.-ih godina ovaj vid lečenja bio je namenjen pacijentima sa dijagnostikovanim psihičkim smetnjama i pored razgovora bili su uključeni i medikamenti. Danas psihoterapija, kao i ostale grane medicine, radi na prevenciji. Naime, nije potrebna dijagnoza psihijatra da biste posetili psihoterapeuta.
Trajanje seanse zavisi od procene terapeuta. Važno je da se stvori opuštajuća atmosfera prijatna za pacijenta kako bi rezultat terapije bio zadovoljavajući. Uspeh lečenja se zasniva na poverenju. Ono što je vrlo zanimljivo je da ljudi lakše pričaju o svom stanju potpuno nepoznatoj osobi nego što to rade sa svojim bliskim okruženjem. Terapeuti se slažu da je strah od slabosti u očima bliskih ljudi ogroman.
I u još jednom se slažu: psihoterapeut ne može da promeni čoveka. On pomaže čoveku da se promeni sam i na taj način reši svoje probleme. Ukoliko se ispravno vodi seansa, put do izlečenja pronalazi sam pacijent. Terapeut je samo vodič. I ogledalo. Koje na pravilan način reflektuje zrake koje mu pacijent šalje. Bez iskrivljene slike i senki.
Ovaj vid mentalne higijene bi trebao svako da upražnjava. Zato što je preventiva važna i zato što treba sanirati uzrok, a ne posledicu. Ne postoji sramota kada su problemi u pitanju. Oni ne nastaju sami od sebe pa tako neće ni nestati sami od sebe.