Hiperaktivnost je mentalni problem razvojnog perioda od kog u zemljama zapada boluje svako deseto dete. Veoma često, hiperaktivnost je praćena i poremećajem pažnje (attention deficit and hyperactivity disorder – ADHD). Opisuje se kao nemogućnost deteta da se fokusira, planira unapred i izvršava svoje obaveze do kraja. Kod 50% obolelih u detinjstvu bolest nastavlja razvoj i u odrasloj dobi. Obzirom da dijagnostika uključuje razgovor sa roditeljima i posmatranje deteta, te njegovo upoređivanje sa vršnjacima, lečenje ADHD- a ostavlja puno prostora za greške. Najčešći metod lečenja jeste korišćenje stimulansa. Važno je pomenuti da njihov pozitivan uticaj na dečiju hiperaktivnost nije naučno dokazan. Ono što se pouzdano zna je da lekovi popout Ritalina i Prozaka deluju pogubno i na odraslu osobu, a kamoli na dete u razvoju. Izazivaju zavisnost, anksioznost, bolove u stomaku, vrtoglavice, povećavaju mogućnost moždanog i srčanog udara. Ritalin je povezan sa smrću nekoliko stotina dece u svetu koja su bila na ovoj terapiji. Obzirom da konzervativna medicina nema adekvatno rešenje možda je došao pravi čas pozabaviti se prvo, ozbiljnom i temeljnom dijagnostikom, a potom, ukoliko stanje zahteva, i lečenjem.
Do pre 50 godina hiperaktivnost je postojala samo u rečnicima. Niko nije ni pomišljao da je dete koje skače, galami i neprestano trči bolesno. Prva lekcija koju naučite kao roditelj je da nikada ne treba upoređivati decu. Različiti genetski kodovi u paru sa drugim načinom vaspitanja dovode do toga da su sva deca različita. Postoje tačke spajanja u razvoju dece kao što su okvirna visina i težina, stepen kognitivnog razvoja, motoričke i verbalne sposobnosti. Ali to nikako ne znači da su svi četvorogodišnjaci sposobni da čisto izgovore glas “R”. Niti da su zbog te nemogućnosti bolesni.
Oko 30% psihoterapeuta smatra da je hiperaktivnost izmišljena bolest. Zaključak su doneli na osnovu neuroloških i biohemijskih analiza. Ne postoje nikakve promene u moždanim strukturama kod deteta koje ima dijagnozu hiperaktivnosti. Takođe, svi fiziološki procesi se obavljaju nesmetano. Oni tvrde da je hiperaktivnost posledica preteranog konzumiranja šećera.
U poslednje vreme pojavljuje se sve više dokaza da loša ishrana i toksini mogu prouzrokovati hiperaktivno ponašanje. Dr.Ben Feingold sa Kaiser Permanent Medical Centra tvrdi da toksini u hrani, na primer aditivi – mogu izazvati reakciju sličnu hiperaktivnosti. To, uostalom, može da se primeti i kod odraslih osoba. Koliko puta ste čuli da treba pojesti čokoladicu ako vam naglo padne energija? Mnogo čokoladica na malo, dečije telo sigurno znači i mnogo goriva koje negde mora da se potroši. Ukoliko dete ostane u zatvorenom prostoru, uz računar ili crtaće, teško da će metabolisati sav šećer koje je unelo u sebe. Postaje nervozno, nezadovoljno, non stop traži od okoline da ga animira. A pravi lek za to je fizička aktivnost na otvorenom, tvrdi dr.Feingold.
Prema dr.Feingold-u prvi korak u lečenju (potencijalno) hiperaktivne dece je eliminacija namirnica koje sadrže boje, arome, konzervanse i druge aditive. U prevodu, jedan slatkiš dnevno im je sasvim dovoljan. Odrasloj osobi je dovoljno 25g šećera dnevno. Ukoliko izuzmemo prirodne, koji se najbolje iskoriste, ostaje da nam je na dan dovoljno jedno rebro crne čokolade (4 kockice). Sve preko toga je višak energije koja se ne iskoristi kroz fizičku aktivnost pa se taloži u vidu sala. Nezdrava ishrana, koja sadrži puno slatkiša, gaziranih sokova i grickalica je na top listi mogućih uzroka hiperaktivnosti kod dece.
Kada dete konzumira slatkiše i sokove, posebno na prazan želudac, nivo šećera u krvi se drastično povećava. U periodu povećanog nivoa šećera dete se nalazi u biohemijskom šoku. Insulin raste, a to kasnije može prouzrokovati dijabetes. Takvo naglo povećanje, a zatim smanjenje nivoa šećera u krvi može prouzrokovati hiperaktivnost i otežati detetu koncentraciju i učenje.
Nisu samo šećeri odgovorni za povećan broj obolelih od hiperaktivnosti. Na spisku su razne alergije koje onemogućavaju normalan razvoj, zatim trovanje teškim metalima kao i zlostavljanje dece, bilo od porodice ili od strane vršnjaka.
Kao prirodnu metodu lečenja dr.Feingold navodi konzumiranje namirnica bogatih omega 3 masnim kiselinama. Poznato je da je ona zaslužna za održavanje mentalne vitalnosti, utiče na razvoj neuronske cevi kod ploda i deo je terapije obolelih od demencije, Alchajmerove i Parkinsonove bolesti. Najbolji prirodni izvor omega 3 masnih kiselina je laneno ulje koje ih sadrži dvostruko više nego riblje. Preporučeni unos lanenog ulja je 1000mg (1 kašičica) na 50kg telesne težine. Istraživanja su pokazala da je 30-40% hiperaktivne dece pokazalo značajno poboljšanje već nakon 15 nedelja, a 40-50% nakon 30 nedelja uzimanja omega 3 masnih kiselina.
Zaključak koji je doneo tim Kaiser Permanent Medical Centra, na čelu sa Dr. Feingoldom, jeste da hiperaktivnost nije bolest već poremećaj koji oslikava stanje ishrane, međusobnih odnosa i okruženja. Ovaj poremećaj se, prema njegovim rečima, može izlečiti na potpuno prirodan način, bez ikakve potrebe da rizikujete zdravlje vašeg deteta.