Uvek kada čitam ispovesti ljudi koji su preboleli razne traume, pogotovo teške bolesti, prevrćem očima nad podebljanim izjavama patetičnog prizvuka, za koje sam uverena da su izvađene iz konteksta… Kako god okrenem, izgleda da je sve što treba učiniti početi sa pozitivnim mislima i hop, eto zdravlja i sreće.
– reči su žene koja je posle petnestogodišnje borbe sa bulimijom izašla kao pobednik.
Ovaj veoma opasan poremećaj u ishrani ima svoje korene u psihološko-emotivnoj bazi. Posmatrati ga samo preko telesne simptomatike mudro je isto koliko i graditi kuću bez prozora. Medijski imperativ aktuelan poslednje dve decenije one size fits all najveći uticaj ima na osobe u fazi razvoja i odrastanja. Zato su najugroženiji oni u pubertetu i, prema istraživanjima Klinika za lečenje poremećaja ishrane, veći procenat obolelih čine žene.
Donedavno je bilo veoma teško, ali uz sopstvenu i stručnu pomoć sada je sve iza mene, zauvek… Zato sada, sa velikom strepnjom pristupam sakupljanju komadića zadnjih 15 ‘bolesnih’ godina mog života i ne želim biti deo priče kako sam uspela, jer nema ničeg jednostavnog u priči o poremećaju ishrane… Za početak, nema dragih ljudi koji razumeju i mogu da pomognu, jer se o bulimiji ne govori. To je vaša najmračnija tajna koju krijete čak i od sebe samog, ubeđeni da možete da prestanete kad god poželite. Samo još da poželite…
Veliki procenat osoba sa poremećejem ishrane se tretiraju kao psihijatrijski bolesnici, uz upotrebu velike količine sedativa koji još više oslabe, inače, preslab organizam. Postoji veoma mali broj klinika u svetu koje problemu bulimije pristupaju sa stanovišta preživljene traume i kao takvu (bulimija je posledica, a ne uzrok) je leče. Bez upotrebe sedativa, uz razgovore sa psihoterapeutom, radi se na osvešćivanju problema. Statistike pokazuju da više od 80% pacijenata koji zatraže pomoć, vodi bitku sa bulimijom duže od 10 godina.
O svom izgledu počela sam da brinem još u osnovnoj školi. Sećam se da sam u 6. razredu prvi put osetila ponos i samopouzdanje koje donosi preskočeni obrok i ravan stomak. Pošto nisam bila ni prva ni poslednja koja je doživela neuspeh dijeta gladovanjem, do kraja osnovne škole ostala sam bucmasta devojčica, sa silnom željom da budem mršava i kao takva primećena. Za jednog pubertetliju to nije ništa neobično niti preterano zabrinjavajuće. Većina devojčica u periodu kada počinje da dobija obline ne može da se pomiri sa promenama na telu koje su neminovne.
Nekontrolisan razvoj bolesti je teško primetiti dok ona ne zarobi osobu do te mere da je fizički manifest evidentan.
Za razvoj bolesti bih rekla da je bilo presudno leto na prelazu iz osnovne u srednju školu. Tada sam saznala (pomalo stereotipno – iz časopisa) za čudotvornu metodu zvanu povraćanje. Sećam se da je članak sadržao i propratni tekst o bulimiji, ali ja sam videla samo ‘dobre’ strane. Činilo mi se kao da sam dobila savršeno rešenje- mogla sam da jedem i da budem mršava. I niko mi ništa ne bi mogao prigovoriti, jer niko ništa ne bi znao.
Da je bar ostalo tako jednostavno…
Pretvaranje u stanje “kost i koža” je fizička posledica bulimije. Ali je psihička borba koju svaka osoba vodi mnogo teža, opasnija i neizvesnija.
Jedino čega se sećam iz prvog razreda srednje škole je moja želje da mršavim i istovremena opsednutost hranom. Tokom dana bih jela vrlo malo ili ništa, a kad bih došla kući nekontrolisano bih jela i povraćala. Za tih godinu dana bulimija je postala sav sadržaj mog života. Više nisam mogla da kontrolišem kada ću se prejedati i čime, više nije bilo važno. Veći deo vremena bila sam slaba, podložna infekcijama, tresla sam se od gladi. Kada bih poželela nešto da pojedem, tek da mogu normalno da funkcionišem, bulimično kolo bi se ponovno zavrtelo. Do tada, roditelji su već primetili čudnu logiku između mog hranjenja i izgleda, ali njihova briga i razgovor o tome kako ja moram početi da jedem nisu doneli puno dobrog.
Uz to što sam nastavljala sa povraćanjem, počela sam da osećam i krivicu što sam ih izneverila i što lažem, lažem, lažem…
Bulimičari hranu ne doživljavaju kao neprijatelja niti kaznu, pa zato, za razliku od anoreksičnih osoba, kruže u vrtlogu hrana – povraćanje. Prejedanje ima samo jedan cilj – osećaj olakšanja kada se ispovraća uneta hrana. Posle toga nastupa griža savesti i rađa se ponovna želja za jedenjem da bi se posle toga, opet, težilo olakšanju.
Sledećih godinu dana na sceni je bio isti scenario. Van kuće bih obavljala sve što je trebalo, uz obavezni osmeh i “Dobro sam, hvala”, a u kući pakao: prejedanje – povraćanje – krivica – svađe sa majkom – krivica i tako u nedogled. U to vreme su me roditelji na silu odveli kod psihologa, koji je, iako znajući za moj problem, pri prvom susretu stavio ispred mene tek otvorenu čokoladnu bombonjeru i nagovarao me da jedem! To je bio trenutak kada me je stvarno uhvatila panika. Nisam znala šta da radim sa sobom, a on, kao stručnjak, očito je znao još manje…
Gotovo po pravilu iscrpljenost organizma dovodi bulimičare u bolničku postelju. To je prvi momenat otrežnjenja i paničnog straha da su stvari izmakle kontroli. Naša sagovornica je posle pune tri godine aktivne faze bolesti prvi put završila u bolnici. Tada se već upalila lampica da nešto zaista nije u redu, ali prave pomoći, jednostavno, nije bilo.
U bolnici su me oporavili fizički i, posle jednog razgovora sa psihijatrom, poslali kući.
Nažalost, nakon razgovora sa nekoliko srtučnjaka shvatila sam da me niko ne razume.
Nisam se svetila roditeljima, nisam bežala od obaveza (bila sam odličan učenik), nisam se plašila svoje seksualnosti. Jednostavno se nisam pronašla ni u jednoj pustoj teoriji koju su mi ponudili. Bila sam samo 16- ogodišnjakinja sa dijagnozom bulimije i šakom punom antidepresiva. Trebalo mi je puno snage samo da održavam sliku normalnosti i nisam mogla da se borim sa tolikom količinom neshvatanja, čak i banaliziranja mog problema. Pa sam, opet mudro, zamenila bulimiju anoreksijom. Jedenje minimalnih količina hrane nudilo je isto što i izbacivanje preterane, bez krivice i samoprezira . Činilo se kao dobro prelazno rešenje.
Neretko bulimija i anoreksija idu u paru, ili se tokom perioda bolesti naizmenično smenjuju. Taj momenat kada pacijent shvata da ne drži konce svog života u rukama je presudan. Jer, prema statistikama, svaka osoba sa poremećajem ishrane vrlo brzo shvati da je u problemu, ali jednostavno ne može sama da se izleči. Pored toga, osuđivanje okoline kako su samo i jedino oni odgovorni za sve što im se dešava ih još više nagoni da se učaure.
Posle trećeg prijema na psihijatriju i izbacivanja zbog lošeg vladanja shvatila sam da je moje ponašanje autodestruktivno i disfunkcionalno. Ali sam isto tako znala i da nisam luda, te da mi antidepresivi neće pomoći. Samo su slabili moć moje volje da prestanem…I tako sam odlučila zaista da se suočim sa svojim problemom. Počela sam da čitam i istražujem šta je u stvari bulimija i kako su drugi ljudi (a ima ih malo, verujte!) uspeli da je pobede.
Ključni momenat za početak rešavanja problema je ostvarenje poverenja sa lekarom, terapeutom, porodicom.
To je startna tačka posle koje kreće maraton pretrčavanja svih faktora koji pacijenta predugo drže u stanju bolesti.
Roditelji su bili očajni koliko i ja. Možda i više. Pronalaženje pravog lekara bilo je jednako teško kao i borba protiv bulimije. Ali sam uspela. Na prvom mestu, to je bilo istinsko razumevanje prirode poremećaja ishrane, mog emotivnog stanja, stanja mog tela i mog života, uopšte. Iako sam tada već i sama mnogo znala o bulimiji moj lekar je obuhvatio čitavu priču u smislenu celinu i zadobio ono najvažnije, moje poverenje. Lečila sam se dve godine (anoreksija je tada bila moj glavni problem) tokom kojih sam uspela da vratim svoj život u svoje ruke. Bilo je teško, ali korak po korak, došla sam do tačke kad sam mogla i želela da živim. Mislim da nikada neću zaboraviti osećaj nakon toliko godina tuge, srama i beznađa kada sam počela ponovo da primećujem svet oko sebe. I svet je počeo (tek tad!) da primećuje mene.
Komplikovan je put do jednostavnog života, naročito kada je bulimija u pitanju. Povratnici su veoma česti pa se lečenje, uglavnom, sprovodi u nekoliko faza.
Ovo nije srećan završetak moje priče. Sa novim životnim izazovima i stresovima, ušunjala se stara, poznata bulimija. Srećom, sada sam imala kome da se obratim, pa sam se prijavila za program lečenja. Kontrolisati napade je bilo neuporedivo lakše. Bulimija i anoreksija nisu boginje, pa da razvijete imunitet jednom kad ih preležite. Mislim da je najteže sebi priznati da imaš problem, jer stalno očekuješ od sebe više i bolje. Tu se negde krije srž problema, a hrana…hrana je samo simptom. Lečiti poremećaj ishrane prisilnim hranjenjem, bez prethodne psihološke i emotivne pripreme, ravno je silovanju. Uveravati osobu da ne oseća ono što oseća, ravno je proizvodnji ludila.
Postoji put izlaza i on nije isti za sve.
Čak se može reći da je kod svake osobe način bio individualan, prilagođen samom pacijentu.
Koncept bolesti, pogotovo psihičke, i dalje je velika nepoznanica. Isto tako, bolesno je ono što proglasimo bolesnim, ali ni tu stvari ne treba shvatati preširoko. Sve što ugrožava život je loše čak i ako to mi ili neko drugi proglasimo slobodom izbora. A ja danas živim i radim kako najbolje znam. I lagala bih kada bih vam rekla da još uvek nemam nesigurnosti. U mnogo pogleda moj život je sada jako lep, ali savršeni životi, baš kao i nepogrešivi ljudi, ne postoje.