Luksuzni brendovi nisu nikakva nova pojava. Ono što je novo u vezi sa njima je da je svet totalno poludeo kupujući skupe stvari od kada su kreditne kartice postale dostupne. Postoji čitava psihologija i neverovatan marketing kod odnosa kupac – luksuzni proizvod.
Iracionalni potrošač
Zašto bi neko potrošio 10.000 € za Hermes, kada može da kupi isti proizvod sličnih performansi za 70-100 €? Kožna torba je komad koji može godinama da traje. Tačno, ali isto tako – moda se strmoglavo menja. Brendovi poput Chanel, Hermes, Louis Vuitton, Celine ubedili su svoje potrošaće da njihovi standardni modeli jesu klasika i bezvremenski.
Ono što je advertajzing i brendiranje uspelo da ubedi potrošača je da gleda samo pozitivne strane preskupog proizvoda. Jako je teško kao potrošač odupreti se od misli poput “ne bi bilo loše da imam tu klasičnu chanel-icu tašnu, ili bar tašnicu“. Može da se nađe dobar primer i u sferi tehnologije. Ljudi širom sveta spavaju ispred Apple prodavnica kako bi kupili najnoviji telefon ili kompjuter. Stvaraju se redovi u kojima se pojavljuje kritična masa, za proizvod koji svakako ulazi u komercijalnu prodaju, neograničene serije. Nakon samo dva dana od “izlaska” moći će opušteno da ušetaju u tu istu prodavnicu, sačekaju dva minuta i kupe šta im treba.
Proizvodi koji nisu ni po čemu karakteristični, imaju tražnju kao poslednja kap vode na planeti. Jedan od zakona u ekonomiji glasi “što je proizvod skuplji, to je potražnja veća”. Kvalitet nije mera uporedivosti već samo puka preferencija potrošača kojima je marketing nalegao na svest.
Luksuzni brendovi i samopouzdanje
Samopouzdanje igra veliku ulogu u svim sferama života. Oni koji su manje sigurni u sebe, bivaju lakše i više izmanipulisani marketingom. Novac i platežna moć, svakako igraju ulogu, a oni koji sebi to ne mogu da priušte, a žele, naći će način da dođu do svojih “snova”. Probijaće limite na svojim kreditnim karticama, zaduživaće se, samo da bi “pronosali” neki komad na kome je utisnut izvesni LOGO.
Emotivna praznina
Uzbuđenje koje ljudi osećaju kada kupuju skupe stvari u rangu je orgazma ili čak iznad toga. Ne važi logika za svakog čoveka, nekima je sasvim svejedno šta kupuju. Ljudi koji pribegavaju kupovini da bi se izlečili od depresije i osećaja praznine, najčešće postaju ovisnici o trošenju novca na stvari. Shopping addiction-u rehabilitacionim centrima širom Amerike postoji kao dijagnoza.
Osećaj da je nešto postignuto u životu
Ovaj fenomen je više vezan za veća potrošačka društva kao što su na primer Zapadna Evropa i Severna Amerika. Nekada je i tamo postojalo druženje i stvari su se slavile u društvu. Danas, teški individualizam doneo je novi način “slavljenja”. Ukoliko se dobije veliko unapređenje na poslu, žena ne pravi žurku, već pazari Lobutenke za 1000$. Počastiti sebe jer je postignut neki cilj, vrlo često biva sprovedeno na ovaj način.
Autentičnost?!
Mnoge žene misle da, ako nose Hermes ili Louis Vuitton torbu, da su autentične. Daleko su od toga, jer su serije tih torbi – ogromne. Prave se na stotine hiljada primeraka, u nekim slučajevima i daleko više, istih proizvoda tih “High End” brendova. Autentičnost je samo ako se torba pravi ručno i u jednom primerku, a garderoba se šije po kroju krojača u šnajderskoj radnji.
Nema zaključka, 99% žena se ne bi bunilo da im bane par Lobutenki ili Chanel klasik torba ispred vrata. Ne bi im zasmetao ni poneki komad Bottege, Gucci ili Jimmy Choo… Možda neka ekstravagancija od Gaultier-a… A da se može bez svega toga živeti- može!!!