Bez obzira da li želite da impresionirate kolege i prijatelje ili pred svojim tinejdžerom dokažete da ste čitale sve ono što zapravo niste (de, de, bar sa nama budite iskrene…) najbolje je da krenete od osnova, odnosno, klasika i to onih kraćih. A klasika nikada ne bi ni počela da nije bilo starih pisaca poput Šekspira.
Iako je živeo u poznom srednjem veku, odnosno pripada humanizmu i renensansi, drama Hamlet čita se u lektiri za IV razred srednje škole, kada se odavno već obrađuju dela iz savremene književnosti. Razlog je što se (sa razlogom) smatra da je Hamlet praktično naš savremenik. I to ne zbog isukivanja mačeva, grozomornih naredbi za ubistvo i ubistva brata bizarnom metodom (čuj, nasuo otrov u uvo!) već zbog univerzalne dileme i pitanja koje Hamlet postavlja sebi samom – Biti ili ne biti.
Hamlet je mladić, kraljević, student i romantičar koji iznenada ostaje bez oca nakon čudne i iznenadne smrti. Budući jako mlad, veruje u svet onakvim kakav je spolja, duboko se nadajući da dobar čovek za uzvrat dobija samo dobro. Ah, kako je u zabludi! – reći ćete vi, ali svi smo prošli kroz to. Naročito naši maturanti srednje škole.
Hamlet bi trebalo da bude kao i maturanti srednje škole, mlad, naivan i romantičan, koji veruje u svet bez greha i čvrsto stoji iza svojih postupaka.
No, jedne noći ga straža odvodi na mesto gde se ukazuje duh njegovog oca i on mu tu saopštava da ga je zapravo ubio njegov rođeni brat, Klaudije i to tako što mu je nasuo otrov u uvo dok je spavao. Onda je preuzeo vlast i još oženio njegovom ženom, Hamletovom majkom Gertrudom. Hamletov bezbrižan život naivnog kraljevića upravo se završava i za njega počinje jedan strašniji i suroviji. Onaj u kojem se pred njim postavlja veoma konkretno pitanje – da li da ubije strica i tako osveti oca ili sve to mirno posmatra, pa i ako je sve istina.
U tom šoku i neverici (kao što dnevna štampa voli da kaže), Hamlet se sprema da najpre ispita istinitost tih tvrdnji (opet, kao crna hronika) i to tako što će izigravati ludilo, kako bi drugačije. U tom ludilu svako može pomisliti da ne zna šta priča, izbegavaće ga, a možda i pred njim otkriju i poneku tajnu.
Brojni kritičari pokazali su da se do kraja ne zna koliko daleko ide zaista to Hamletovo ludilo. Sa jedne strane, on jeste namerno sve to započeo, ali sa druge, vidi se da gubi kontrolu i zapravo i sam prestaje da bude svestan granica svog dobrovoljnog ludila.
Svi su primetili da se nešto sa njim dešava. Najpre sluga Polonije, verni Klaudijev pratilac, onda prijatelji Rozenkranc i Gilgerstern – dvolični ljigavci koji će Hamleta pokušati i da ubiju po Klaudijevom naređenju, a najpre je ludilo kod Hamleta primetila nežna i nevina devojka Ofelija, Polonijeva ćerka. Ono što joj je otac govorio o Hamletu, da će je ostaviti čim bude naišla prava prilika za njega (misli se na neku plave krvi, a ne slugina ćerka) on će je ostaviti, jer kraljevići to rade – Ofeliji se potvrdilo Hamletovim ludilom.
Tako rastrzana između bezgranične ljubavi prema Hamletu i svetu spletkarenja i igrica u koje je upravo on uvukao, Ofelija izvršava samoubistvo skokom u reku. Kako je pisao Rembo, tri veka kasnije, njena nevinost ostala je tako neukaljana.
Klaudije nije ostao ravnodušan na ovo novo Hamletovo ponašanje. Shvatio je da nešto sa njim nije u redu, ali da je to više od ludila. Posebno će prelomni trenutak (za obojicu) biti predstava Mišolovka u izvođenju putujućeg pozorišta, za koju je priču napisao upravo Hamlet. U njoj glumac naspe otrov glavnom junaku u uvo dok spava i Klaudije skače da napusti predstavu.
Iako je sada sigurno da je Klaudije krivac, Hamlet je tek sada u problemu. On ne može tek tako ubiti, nije takav čovek. Sa druge strane, on zna da je Klaudije krivac. Zatiče ga kako se moli i spušta mač kojim je hteo da ga ubije.
Pred njim se otvaraju dva puta, da postane ubica i tako ubije ubicu ili da ostane čedan i dobar i ostavi ubicu svoga oca u živout. Da li je rešenje biti isti kao i oni koji su zli? U tom trenutku odgovora nema i on zamišljeno ali i sigurno pred sebe postavlja dilemu – biti ili ne biti.
I zaista, da li je rešenje da svi budemo zli? Može li ovaj svet biti bolji ako svako od nas da barem neki doprinos? Konačno, da li možemo biti potpuno i sasvim dobri?
Sledi niz manjih događaja – Hamletovo ubistvo Polonija jer se krio iza zavese i prisluškivao, put Hamletov nazad u Englesku na studije, gde je trebalo da ga ubiju prijatelji Rozenkranc i Gilderstern. Hamlet otkriva to po Klaudijevom pismu koje je našao kod jednog od njih dvojice nakon što ih je u samoodbrani ubio.
Sada više nema nazad. On je već ubica i njega su pokušali ubiti. Više ništa što bi uradio ne može zaustaviti smrt koja mu već diše za vratom.
On shvata da mora biti pravedan, a pravedan će biti samo ako i sam postane ubica.
Stiže na Ofelijinu sahranu, gde, dok čeka da joj iskopaju raku, razgovara sa lobanjom nekog praistorijskog leša izvađenog iz groba. Šta je život, pita ga, i čemu sve to? Svi su nekada bili mladi, a sada trunu u zemlji, a ako je već tako, možemo barem biti po nečemu vredni u svom životu?
Ni Klaudije ne sedi besposlen. Sprema boj sa mačevima u kojem će Laert, Ofelijin brat, izazvati Hamleta na dvoboj jer je, ne znajući, ubio njegovog oca Polonija, a sasvim sigurno je kriv i za Ofelijino samoubistvo. Klaudije, radi svake sigurnosti, umače mač u otrov i dovodi Gertrudu na dvoboj.
Do kraja ostaje nejasno njeno mesto u svemu ovome. Sigurno je da ona nije znala šta se zaista dogodilo, ali nije ni pokušavala da stvar razreši. Dok Hamleta napadaju i fizički i psihički, ona staje na stranu Klaudija i brani ga, dok Hamleta smatra odbeglim i poludelim sinom.
Drama se završava smrću svih – Hamleta, Laerta, Klaudija i na kraju Gertrude, koja ispijanjem otrova izvršava samoubistvo. Niko nije ostao srećan, niti je bilo ko uspeo da situaciju razreši.
Ostaje pitanje – može li čovek ispravno reagovati na sve ono što vidi i čuje oko sebe i sprečiti nepravdu?
Ako verujete da može, onda ste u opasnosti da budete i kao Hamlet, koji zbog tog uverenja gubi glavu – i život završava kao ubica.
