Mi volimo naše stvari. Telefon, cipele, kaput, naočare. I ne samo da ih volimo, mi i uživamo što smo vlasnici svega toga. Onda se pojavi moljac i pojede našu omiljenu majicu. Naočare se polome ili ih zaboravimo na plaži. A telefon nam upadne u vodu i ne može da se popravi. Zbog stvari koje volimo često osetimo zahvalnost jer možemo sebi da ih priuštimo. Ali i strah, ako ih izgubimo ili se unište.
Sve što nam dolazi, dan za danom, je vrlo privremeno i trenutno. U jednom momentu nešto imamo, a u sledećem ne. Našoj besnoj, konzumentskoj rasi to stvara samo još veći apetit za materijalnim zgrtanjem. Ovo je pozlaćen, ali isto tako i neodrživ američki san koji se sve više raspada.
Zahvalnost se javlja isključivo u sadašnjem trenutku.
Ona ne može biti zasnovana na očekivanju nečega što će se možda dogoditi u budućnosti. Zahvalnost takođe ne može da postoji na stubovima prošlosti, jer onda propuštamo život u sadašnjosti.
Zahvalnost je jedino sada, u sadašnjem trenutku našeg postojanja. Dok udišemo svaki pojedinačni dah. Dok hvatamo zrak Sunca. Slušamo svoje dete kako peva. Parnera kako hvali obrok koji smo napravili. Prijatelja, jer smo mu pomogli u nevolji.
Zahvalnost je razumevanje. To je širi smisao shvatanja postojanja našeg unutrašnjeg jezgra, naše duše. I naša duša je jedino što posedujemo. Ono što nam niko ne može uzeti. Što ne možemo izgubiti ili pokvariti. Zahvalnost se pojavljuje sa povećanjem svesti. A ne sa povećanjem cifri na bankovnom računu. Ona cveta kada razmenjujemo misli, a ne poklone. Prava moć zahvalnosti priziva bezuslovnu ljubav i prihvatanje. Ona odiše tolerancijom i razumevanjem.
Kao što ne znamo šta je ljubav sve dok ne naučimo šta ona nije, ni zahvalnost nećemo razumeti sve dok ne ostanemo bez nje.
Trenutak kada shvatimo da smo bogati onoliko koliko nikada nismo mislili da ćemo biti jer smo blagosloveni da živimo smisleno u svakom momentu našeg života, jeste trenutak ostvarenje najveće zahvalnosti.
Reći “hvala” kada dobijete poklon ili kada vam neko otvori vrata je sasvim uljudno. I očekivano. Ali, zahvalnost osećamo jedino kada postojimo, sami ili sa nekim. Ili zbog nekog. Osećamo je jer razumemo da taj trenutak ispunjenja ne može da nadomesti nijedna materijalna stvar. Nikada.