Trebalo mi je da shvatim da nisu sve iste. Nisu sve ni približno slične. Da je potrebno samo malo vere da na sve gledam drugim očima. Dugo mi je trebalo da se prepustim. Tvoji su ožiljci predivni. Veruj mi.
“I DA je ceo svet savršen, ja bih radije hteo da vidim tvoje ožiljke” – slušam neki dan jednu staru dobru stvar i pomislim kako bolje od ovog ne može. To je to. Kada bi se ljubav mogla objasniti, ovo bi bio jedan od najboljih pokušaja. Ipak, kada bi se ljubav i mogla na taj način objasniti, mi bismo opet hteli jedino da budemo savršeni. Hteli. Pokušavali. Nastojali. Iako smo puni ožiljaka koje vešto skrivamo iza naučenih lica, sigurno odabranih statusa i sretnih filtera. Misleći da je ljubav savršena, nastojimo da održimo korak. A od istine ne možemo biti dalje. Tapkamo u mraku, “savršeni”, ne pokazujući nikome svoje ožiljke. Nesavršenosti. Nesavršenosti u koje se drugi zaljubljuju. One koje nas od drugih razlikuju. Nesavršenosti koje neko traži da bi ga učinile savršenim. Nesavršenosti… Zbog kojih se bojimo da rizikujemo. Pa i dalje tapkamo. Misleći da nismo dovoljni.
Sve je onako kako treba biti, kažemo. Sve je onako kako sam napraviš, kažem ja tebi. I zapravo imam pravo. I ponovim kako je u redu biti sjeban. Kako je u redu imati ožiljke. U redu je to priznati. Kako imati ožiljke znači da si se za nekoga borio. Za nekoga borila. I pokušavao. I ako nisi uspeo, to ne znači da si izgubio. To ni približno ne znači da nisi dovoljan. To znači da ti je do nekoga bilo dovoljno stalo da si dao sve od sebe. Da si se izložio. Njoj. Njemu. Svetu. Koji je bio spreman da te rasturi i rastrga na komadiće pa ispljune. To znači da si preživeo. Da si preživela. Sve isto što te snašlo. S njene. S njegove strane. Sav bol koji nisi zaslužio.
Svi problemi koji su bili toliko potrebni da bi danas bio tu gde jesi. Sva patnja koja je danas prošla, a ti i dalje stojiš. Jesi. Nešto slabiji, ali nikad veći, jer sada znaš i zašto. Zbog koga. I sada si siguran da ćeš to učiniti opet kada ti do nekoga toliko bude stalo. I da ćeš opet opstati. Da ćeš opet pobediti.
Toliko sam puta video ljude kako odustaju kada su bili na samome kraju. Ne mogu više. Ne da mi se. Toliko sam puta gledao prijatelje kako se rastaju, parove kako se razilaze, ljude kako odlaze. Jedni od drugih. Iako to ne žele. Ne dugoročno. Nego samo zasad. Jer im ne ide. Jer to možda nije to. Treba da razmisle. Zasad u trenutku postane privremeno, privremeno samo povremeno, a povremeno zauvek. I onda se dogodi nikada. I tu prestane nešto što je moglo biti. Nešto što je moglo postojati. Nešto što je moglo trajati. Da su samo malo više hteli.
Da su samo malo više želeli. Samo da nisu tako olako pustili. Jer je to bilo najlakše. Nisu znali da se izbore. Jer nisu mislili da to zaslužuju. Jer je rizikovati toliko rizično. A možda tako ipak ne bi trebalo da bude. Možda je ipak bolje predati se. To nije za mene, pomisliš. Možda ipak pravim najveću grešku. Ako ne pokušaš, sasvim sigurno.
Svašta se može dogoditi. Sve je moguće. Ako probaš. Rizikuješ. Veruješ. Ako kažeš nemoj još ići. Ostani sa mnom. Bar još malo. Dovoljno dugo da probamo zauvek. Ili bar da probamo pa vidimo gde će nas to odvesti. Ali, nećemo stajati u mestu. Neću te pustiti. Ako obećaš da nećeš ostaviti.
Sve je moguće ako se potrudiš. Ako veruješ u ono što jesi. U ono što voliš. Onu koju voliš. Zadrži je i stisni joj ruku i reci da je najlepša devojka na svetu. Reci joj na način da poveruje u to. Ne zato, jer ne znaš šta bi rekao, nego jer to uistinu misliš. Ti mu pak odgovori da je on sve ono što si čekala. Koliko te sigurnim čini, reci mu sve ono što osećaš. Bez skrivanja. Izađi iz mraka. Stani. I dopusti da budeš povređena. Ako je i tako, neka, budi povređena. Ali, barem ćeš biti iskrena. Ti prema njemu, on prema tebi. I tu više nema glume, nema laži i zavlačenja. Dozvolila si sebi, a i njemu da budeš slobodna. Puna ožiljaka. Nesavršena. Veruj, malo ko isto može. Zato je i toliko njih koji su nesrećni..
Autor : Stig