Osnovno lekarsko vaspitanje stekao sam za vreme studija na Beogradskom medicinskom fakultetu, u periodu 1951-1957. godine. Učen sam, prema tada važećoj doktrini, da je dete živo tek sa prvim plačem. S katedre sam, u okviru različitih odseka Medicinskog fakulteta, slušao uvek isto: “Dete je živo tek sa prvim plačem. Pre toga, ono je samo organ majke, kao što je, na primer, zub, slepo crevo ili bubreg. Izvaditi iz majke zub ili slepo crevo isto je što i prekinuti već započetu trudnoću. Tim aktom, veštački izazvanim abortusom, vi uklanjate samo organ majke. Razlog zašto to nije dozvoljeno raditi bez saglasnosti komisije za prekid trudnoće jeste opasnost da nestručna lica dovedu život žene u pitanje. To se mora raditi u za to opremljenim ustanovama i do određene starosti trudnoće, do kada je relativno bezbedno. Kasnije abortuse mora da odobri specijalna komisija i mora biti reči o velikoj medicinskoj ustanovi”.
Tako su nas učili u to doba, a i presude ondašnjih sudova bazirale su se na krivičnom zakonu koji je govorio isto – plod je “živ od momenta prvog plača”.
Onaj ko nije rođen ne može biti ni ubijen.
Tako vaspitavan i učen od svojih nastavnika, krenuo sam da specijaliziram ginekologiju i akušerstvo i hrabro vršim utrobna čedomorstva – arteficijalne abortuse. Prvo sam to radio pod budnim okom starijih kolega, a posle i samostalno. Bio sam ubeđen da radim ispravan posao i trudio se da to “vađenje zuba” što manje boli ženu i da prođe sa što manje komplikacija.
Jednog dana, mislim da sam već bio mlad specijalista, sreo me je jedan poznanik. Pošto smo išli u istom smeru, usput smo se raspričali. Na njegovo pitanje da li radim abortuse, ponosno sam odgovorio: “Kako da ne! I to u lokalnoj anesteziji, tako da je žena svesna. Ja sa njom pričam, a ona i ne primeti da sam već uradio abortus. Na kraju biva i prijatno iznenađena kad joj kažem da je gotovo, a ona tek očekuje početak”.
Na to me je on pitao da li znam da su to živa bića i da ja ubijam živog ljudskog stvora? Sa podsmehom sam mu rekao “Ma hajte, molim vas, kakve gluposti! To su neformirane mase!”
Vreme je teklo, javljala su se nova naučna dostignuća i pojavio se i ultrazvuk sa svojom dijagnostikom. Počeo sam obilno da ga koristim i da se u njemu usavršavam. Doneo mi je puno iznenađenja. Video sam plod, rad njegovog srca, njegove pokrete, otvaranje usta. Kod starijih plodova zapažao sam i pojavu sisanja palca. Pošto je dijagnoza trudnoće bila postavljena, žena je, po njenom zahtevu, išla u salu za abortuse – takozvanu kiretanu – da bi se izvršilo utrobno čedomorstvo. Ruka koja se do malopre kretala posle toga je ležala na instrument-stolu, nepokretna. Mrtva. Palac, koji je plod do malopre sisao – bio je tu. Ali mrtav.
Počeo sam da razmišljam: “Pa ovo je ipak živo, ima usta, sisa palac, kreće se”. Eksperimenti nam pokazuju da na duboke prodorne tonove plod reaguje ubrzanim pokretima, što se vidi na ultrazvuku. A posle, to isto ljudsko biće leži u komadima na instrument-stolu ili su njegovi izvesni delovi u tegli vakum aparata.
Jedanput se desilo da je trebalo da izvršim utrobno čedomorstvo, a da je jedan član tog para bio moj bliski rod.
Samouvereno sam seo i počeo da radim. Otvorio sam grlić i zgrabio kleštima prvo na šta sam naišao. Izvukao sam ruku. Bacio sam je na instrument-sto i gle, živac ruke pao je na deo komprese polivene jodom. Jod je nadraživao živac i ruka je počela da se trza. Normalan efekat koji smo puno puta na vežbama iz fiziologije radili sa žabama i njihovim živcima. Pošto se ovo vrlo retko dešava, a meni se desilo samo jedanput, rekoh sestri: “Pazi, trza se kao živčano-mišićni preparat”. Sestra odgovori: “Ju, kao da je živo”.
Uđoh ponovo u matericu, zgrabih nešto i izvukoh nogu. Rekoh u sebi: “Pazi da ti sada nervus išijatikus ne padne na jod, pa da ti se i noga ne trza.” Pažljivo sam spustio nogu na sasvim drugi kraj, ali neka iznenadna buka – pad nekog gvozdenog predmeta u susednoj sobi – me je trgao, te se noga izvila, odletela i živac pade na jod. Noga se trzala. Sada, sav napet, opsovah. To mi se prvi put desilo u mojoj praksi (a bila je u to vreme već vrlo bogata) i rekoh poluglasno: “Sada još samo fali da izvučem srce koje kuca”.
Uđoh kleštima, zgrabih i … stvarno, izvukoh i bacih na kompresu srce koje je kucalo.
Stadoh sa radom. Odjedanput shvatih da je to ubistvo, jer sam do malopre na ultrazvuku video to živo srce kako kuca. Video sam tu ruku i nogu kako se miču, dok su još bili svi u jednom komadu. Ne znam kako sam izgledao, ali sam čuo glas sestre koja me pita da li sam dobro i da li treba da zove nekog da završi. Trgoh se. U sebi sam se pomolio Bogu i rekao: “Bože, vadi me sada iz ovoga u šta sam upao.” Počeo sam ponovo da radim i bez ikakvih komplikacija završio ono što naš naivni narod zove čišćenje.
Od tog doba, počela su moja razmišljanja i shvatanja da sam ipak izvršilac ubistva. I to ne samo dželat nego i sudija koji to odobrava i presuđuje…
Pravdao sam se pred sobom da sam samo stručnjak. Snajperista koji u ratu puca i ubija iz principa – za ideju, a ne plaćeni ubica, privatni ilegalni aborter, koji ubija za novac. Slaba vajda.
Počeli su čudni snovi sa noćnim morama. Kao rezultat svega toga sazrela je moja odluka da prekinem da vršim abortuse koje sam radio 25 i više godina. I to po 10-15 dnevno, a nekad i više. Razlog – moje saznanje da je ljudski plod od svog samog začeća živo biće. I da to nije ni organ majke, ni organ oca, već nešto treće, samo svoje.
Sve ovo nije bilo plod nikakve teološke indoktrinacije, kao što to žele da prikažu pojedini ateisti i feministkinje. Ovo je čisto, egzaktno iskustvo stečeno poznavanjem biologije, bioloških i medicinskih zakona i ultrazvuka. To što se moje saznanje poklopilo sa teološkim stavom po kom je ljudski plod živo biće od začeća, dakle od samog zigota (oplođene jajne ćelije), samo je dolazak do istog cilja preko dva različita puta. Ja se u ovom članku baziram na čistoj faktografiji, materijalističkoj i materijalnoj tehnici, koja nasuprot nekim krivičnim zakonicima i učenjima – dokazuje da je ljudski plod živ od začeća.
Smatram da činjenicu da je ljudski plod živ od začeća treba više i češće iznositi. Kako u masovnim medijima, tako i preko specijalnih predavanja pred ovaj naš narod.
Isto važi i za stav da je vršiti abortuse mnogo veći i teži greh od običnog ubistva. Ljudski plod u materici je nemoćan da se brani, a ništa nije ni skrivio. On je jedini bez lične krivice u ljudskom rodu, jer on još nije rođen. Cilj mi je da bračni i vanbračni parovi shvate kolika je njihova odgovornost u trenutku bračnog ili vanbračnog polnog čina. Pred Bogom i pred sobom.
Autor: dr Stojan Adašević
Izvor: Znakoviporedputa.com