Volim te. Dve reči koje određuju put. Koje na raskrsnici upućuju na smer. One su obeležje svakog početka i neretko zaista dokaz prave ljubavi. Na početku i ne znate šta neko oseća, sve dok vam ne kaže “volim te”. To je trenutak otvaranja nove dimenzije, samo vaše, šansa da se izgradi najlepši mogući svet.
“Od svega je uvek najlepši početak”. Na neki način, da. Brod zaljubljenih u buri koji teži mirnoj luci. Ne onoj dosadnoj luci koja podseća na staračke domove. Ne. Mirna luka sigurnosti, podrške, ljubavi i duševnog mira – razume se – u najvećem broju slučajeva. Nemoguće je da dvoje zdravih ljudi žive u konstantnom slaganju. Prosto je neprirodno. Biti trpeljiv i strpljiv je jedno, a ne pružati nikakav otpor nikada sasvim nešto drugo. Možda ima negde zabeleženih slučajeva, u nekom tamo istočnom svetu, ko zna.
I sve ono kada se izjavljuje ljubav biva divno i sjajno i nimalo patetično. Ali i to ima neki svoj tok. Od 5 puta dnevno “volim te” koliko to čujete na početku veze, do jednom godišnje, sasvim je normalan put. Nema u tome ničega dramatičnog – naprotiv. Bilo bi daleko dramatačnije da vam neko nakon 10 godina veze ili braka, pet ili pedeset puta u toku dana izjavljuje ljubav.
Umesto “volim te” možeš…
Da me pitaš da li sam ok. Pitaj, da li mi je potrebna neka pomoć. Da li bih volela da malo odspavam dok ti obaviš neki deo “mog” posla. Da li mi srce još uvek kuca. Za koga. Da li još uvek imaš šanse da budeš broj jedan frajer u mom životu. Da li sam srećna. Zašto. Da li osećam da sam donela pravu odluku u životu. Možeš da mi kažeš da ti jesi. Da ja jesam ta. Ali samo povremeno.
Pruži mi podršku. Neka te interesuje i poneki deo “samo mog” života. Mazi me. Grli me. Reči su manje od toga. Traži od mene više ljubavi a manje stvari koje bi trebalo da obavljam za tebe. Traži da budem nasmejana a ne prepodobna. Da budem glasna, a ne trpeljiva. Traži da budem pametna a ne mudra. Jer ti jesi moj, i ja jesam tvoja.
Možeš ponekad i da izbaciš smeće, ja ću ti ispolirati tu krunu na glavi za to vreme. Volim te.