Uspeh. Reč koja za sve nas ima različito značenje koje vodi do jednog cilja. To je da budemo bolji nego što smo sada u trenutku kada mislimo na uspeh. Šta znači ustvari “želim da uspem?”
Da li su uspeh i sreća nužno povezani termini? Svesni smo da to zavisi od same individue, od njenog vaspitanja, moralnog i religioznog pogleda.
U različitim životnim dobima taj isti uspeh varira; te dok smo đaci, odnosno studenti uspeh je isključivo korelativan sa odličnim ocenama. Kada izađemo iz te zone, uspeh je valjda dobar posao, partner koji nas uvažava, deca itd itd…
Danas sam posebno razmišljala na ovu temu. Tok sam se po kiši sa punim kesama iz grada vraćala pješke razmišljala sam šta je to za mene uspjeh? Šta je to uspeh za osobu kojoj psiholog na testu ličnosti u ranim dvadesetima kaže da joj „ambicija i ego probijaju plafon realnosti“? Da, baš tako, dok celu deceniju kasnije po kiši se vrašać iz grada tegleći namirnice. Nije da nije bilo taksija, ali what the hell, hoću peške, baš tako mi se išlo i razmišljam o svom (ne)uspehu.
Dumala sam i dumala, da li sam sada srećnija, a manje uspešna nego godinama u nazad kada su možda i neke prilike išle na ruku? Šta me je tada grčevito držalo da ne budem istinski JA? Odgovor je sledeći, takmičenje sa drugima! To me je držalo i nije mi dozvolilo ni da doživim uspeh kakav sam naumila. Ali, ni da uživam u sitnim radostima koje istinski život znače.
Uspeh nije završiti fakultet u roku, jer ste tako obećali roditeljima. Uspeh nije da se zaposliš u prestižnoj firmi jer ste tako obećali sebi na maturskoj večeri pred ogledalom u WC-u hotela „Onogošt“.
Uspeti je mnogo više od toga, to je neprekidna borba sa sobom, sa svojim željama, težnjama, sa svojim padovima duboko u blato i dok je lice prljavo od svog đubriva koje se tu taložilo, ti kažeš „Ok, sad sam u blatu, ali nije ni ovo zauvek“.
Ustaneš, uspeš, pa opet padneš još dublje i glibavije. I gle odjednom si u četvrtoj, pa i u petoj deceniji. Svi koje si poznavao su već „uspeli“ samo ti si u blatu. Ali, ne znaju oni ništa o uspehu, njima su samo bile utabane staze, ti si se rvao sa životom i opet ustao.
Uspeh je kada se nasmeješ svim pljuvanjima, guranjima, uperivanjima prsta u lice.
Uspeh je kada im dokažeš da si živ i da uspeh zavisi jedino od tebe. A ne od nečijih odobravanja, aplauza, jer da si želio aplauz mogao si se zaposliti u cirkus.
Baš tako, dok mi je kiša močila zimsku jaknu i desna čizma me žuljala (iako je moj broj), razmišljala sam o famoznom uspehu, sasvim mirna i nasmejana. Ovozemaljski uspesi su brojni, na nama je da se poslužimo, da sebi nešto dokažemo. Međutim, ako ne budemo iskreni prema sebi, uveče onako umorni dok pred ogledalom skidamo i zadnji trag dnevne šminke, sve ovo postaje jedna lakrdija i nema te pozicije na poslu i u društvu koja će to nadomestiti.
I, da, ja jesam uspela. Sa svim kesama iz radnje. Ja sam jako uspela jer sam deceniju i više provela tražeći uspeh po tuđim kalupima, a moj kalup nosim samo ja. Možda ponekad žulja baš kao i čizma, ali ja doziram i žulj i bol.