Možda niste znali da je čuvena lista od sedam smrtnih grehova, za koje sledi strašna kazna, dorađivana, dopunjavana i skraćivana. Da li po ličnom nahođenju autora ili po naredbi Svevišnjeg, ne postoje pisani dokazi.
Ali ono što zasigurno znamo je da su smrtni grehovi prisutni u samo nekim verskim kulturama. I razlikuju se. Kazna je, međutim, ista.
Početkom 4.-og veka učeni kaluđer Evgarije Pontski sastavio je listu od osam poroka tj. strašnih iskušenja duše ljudske. Radi se o slabostima koje čoveka ponekad mogu da navedu da načini ozbiljan prestup. Ovaj spisak je sadržao proždrljivost, požudu, pohlepu, gordost, tugu, gnev, hvalisavost i lenjost. Spisak je kasnije dopunjavan, ali je 590. godine dobio svoj konačan oblik i broj činilaca. Papa Grgur je sastavio konačnu listu od 7 smrtnih grehova i to su proždrljivost, požuda, pohlepa, lenjost, gnev, zavist i gordost.
Papa je tugu pridružio lenjosti, a hvalisavost gordosti i tako napravio mesta za još jednu pogubnu manu – zavist.
Uz poštovanje svih religija i njihovih principa, postoje izvesni propusti kada je spisak na kom su smrtni grehovi u pitanju. Ipak, bez ulaska u religioznu filozofiju, ne bi bilo pošteno, a da se ne pomenu još neke kulture i njihovo viđenje greha.
U islamskoj verskoj kulturi, smrtni grehovi su nešto različitiji od hrišćanskih. Prvi je verovanje u bilo kog drugog boga osim u Alaha, zatim ubistvo, uzimanje kamate, otimanje od siromašnih, bežanje sa bojnog polja i upražnjavanje odnosa sa poštenim vernicama. Ipak, iako su gresi drugačiji, kazna je gotovo ista. Vatra, Alahova srdžba i kazna.
Sveti spisi Maja, Inka i Asteka ne poznaju termin smrtni greh, ali su imali propisane kazne za nedolično ponašanje.
Antička Grčka i Rim takođe grehove ne nazivaju smrtnim, ali kao i južnoamerički narodi, sankcionišu loše ponašanje. Ne verom, već nekim drugim alatima.
Ipak, revoluciju na ovom polju je donela knjiga italijanskog etologa Đorđa Ćelija, 7 smrtnih grehova kod životinja. Autor je u knjizi pokušao da odgovori na pitanje da li neki neprihvatljivi oblici ponašanja kod ljudi postoje i u životinjskom svetu.
Autor postavlja ideju o domestifikaciji, ne samo kao sredstvu vezivanja životinja za ljude nego i razvijanja njihove svesti o moralnim normama. Ćeli navodi niz primera iz životinjskog ponašanja koje bismo mogli svrstati među 7 smrtnih grehova.
Psi, na primer, mogu lako da nauče šta ne treba raditi. Međutim, ukoliko se gazda udalji, ne mogu baš uvek odoleti iskušenju da zgreše. Kada je proždrljivost u pitanju, šampionsku titulu nosi medved. U stanju je da jede med iz košnice iako je izrešetan ubodima, ne primećujući šta se dešava oko njega.
Oholost bi se mogla pripisati paunu, jer mu u fazi zavođenja ženke ne pada na pamet da skupi svoj divni rep.
Seksualna aktivnost većine životinjskog sveta je određena prema ciklusu ženki. Međutim, bonobo majmuni su aktivni tokom cele godine, imajući odnose i do 80 puta dnevno. Sa ljudske tačke gledišta, ovo bi mogla biti pohota, međutim njima služi isključivo za socijalizaciju i povezivanje unutar grupe.
Zavist nije strana životinjama, a to se najbolje vidi iz primera kućnih ljubimaca.
Ipak, autor ovo pripisuje životu sa ljudima i kopiranju njihovog ponašanja. Međutim, postoji primer u divljini gde morski slon, i nakon sticanja polne zrelosti još nekoliko godina ne sme da se pari sa ženkama. Ovo kod njih izaziva toliku frustraciju, da ulaze u međusobne borbe koje se završavaju smrću jednog od aktera.
I životinje su podložne naletima besa, ali za razliku od ljudi kod njih postoje izvesni viteški kodeksi gde se prećutno poštuje dogovor o udarcima ispod pojasa. Takođe, životinje pokazuju bes isključivo kada (se) brane, dok se kod čoveka javlja i kada napada.
Svakako smo sigurni u postojanje nedoličnog ponašanja. Da li je nazvano smrtni greh ili nekim drugim imenom, ne menja njegov smisao. Ipak, pitanje koje je još uvek bez odgovora je da li je potrebna spoljna sankcija ili unutrašnja kontrola da ono nestane? Na ovo još nijedna knjiga nije odgovorila. Za sada.