Mladost je doba polusvesti, i punoće rada hormona. Kada još uvek nema razočarenja većih od onoga da vam je dečko ustvari zaljubljen u našu drugaricu. Retki su primeri onih, koji u mladosti spoznaju i osećaju veće probleme ovoga sveta, koji su nažalost više nego realni. Živi se u tom periodu, na planeti zvanoj “moje društvo”, i sva dešavanja u krugu od maksimalno dvadeset ljudi, su glavne i ujedno globalne vesti za mlade.
A zašto stariji toliko oštro i surovo osuđuju mlade, i tvrde da stalno nadolaze gore generacije od prethodnih. Pa zar nemaju i ti stariji neku odgovornost za svet koji se menja, samim tim i ljude koji stasavaju i dolaze?
Da li se ti isti koji osuđuju mlade, sećaju sebe iz perioda osnovne, srednje škole ili iz perioda studiranja? Ispada da su svi rođeni sa Aristotelom i Hegelom u rukama, koje su prethodno pročitali unutar posteljice.
Svako iskustvo menja čoveka. Ne postaje se preko noći ni pametan ni zreo. Obrazovanja čovek postaje svestan suštinski, tek nakon što završi sve škole. Svako se seća svojih svetlih i pametnih trenutaka, a malo njih želi da se seća svojih gluposti. Zašto?
I odatle se naučilo mnogo, i na glupostima se postaje čovek. Socijalizacija je dug proces, pa kako bismo naučili da kažemo ljudima “Dobar Dan” propisno i od srca, potrebno je nekoliko decenija života. Da bismo shvatili šta smo to učili iz istorije i geografije, neophodno je da počnemo da pratimo tekuće događaje u svetu, i da počnemo da putujemo. Fizika prestaje da bude apstraktna, kada počnemo samostalno da analiziramo prirodu. Logika, kod nekih ne zaživi kao praksa, ali se njome ipak većina služi. I svako je sebi prilagodi. Od postavljanja pojmova do analogije zaključivanja. Svako je čuo drugu priču. Šta je sa ostalim predmetima. Hemija se počne razumevati, kada krene drugačije da se posmatra privlačnost. Kada shvatimo koliko su elementi Mendeljejevog Periodnog sistema elemenata važni za zdravlje.
Biologiju skontamo kada se pojavimo na ultrazvuku, i čujemo srce bebe kako kuca.
Da, tada vidimo i neka od ogromnih dostignuća medicine. Ili vidimo – ili uzimamo stvari zdravo za gotovo. Svet ipak ide napred, zar ne?
Zar nisu to donele “sve gore” generacije o kojima se od pamtiveka priča. Nije gore sve što nije isto. Nisu gori oni koji menjaju tradiciju. Gori su oni koji ne vode računa o sebi i svetu i smatraju druge odgovornima za svoj život. Gori su oni koji su doveli ovu planetu svojom ignorantnošću na rub opstanka. Svaka generacija ima one koji vode napred, i ostale koje ruše do tada napravljeno. Kada bi svako bio aktivni činilac dobrih promena, svet bi bio idealno mesto!