Intersesantan odnos, baš ovaj iz naslova, govori u prilog tome, da su zaposleni u javnom servisu, izgleda zaboravili značenje same reči SERVIS, pa uz to još i javni. Oglasila se revnosna novinarka, stalno zaposlena na RTS, da brani uzvišenost umetničkog izraza nedavno izvedene pozorišne predstave na Bitefu. Nije problem njen stav oko toga šta ona misli da je umetnost, već sam njen pokušaj, javnog omalovažavanja svakog onoga, ko se sa njenim stavom nije složio.
Ne daj Bože, čak, da slučajno da neko ima drugačije poimanje same etike i estetike, koje su nepobitno nužni “sastojci” nečega što nazivamo umetnošću. No, nije tema analiza umetničkog dela, te bismo se trebali osvrnuti na ono što je dotična novinarka poručila svojim neistomišljenicima. Usput da pomenem, da ti neistomišljenici, a njih je 95%, svi uredno plaćaju RTS pretplatu. Mali detalj. Očigledno nedovoljno bitan, obzirom na izjavu koju je novinarka dala za Telegraf.
Pre svega, svim pretplatnicima javnog servisa se obratila u drugom licu. Pošto smo nepismeni i nekulturni po njenoj proceni, odlučila je da nam ne persira. Postali smo personifikacija tog nekog, zatucanog kromanjonskog entiteta, pre nego ogromna većina ljudi. Tako je pretplatnike nazvala pre svega neznalicama. To je kliše odbrambene retorike visokouzdignutih, kulturno prepodobnih intelektualaca. Da bi dokazala ovaj retorički zakon, nastavila je dalje u istom stilu, da kiti pretplatnike imenima od licemera do pedofila. Omalovažila je one koji im plaćaju hleb doslovno, i izvređala ljude na najniži mogući način.
Mi smo zemlja slepih, navela je ona, i kod nas je jednooki kralj. Nije mi jasna samo njena uloga u takvom kraljevstvu, ona izgleda onda nije jedna onih bez vida. Da smo kojim slučajem zemlja slepih, kako bismo tek onda bili kulturno neuzdignuti, jer ne bismo nikada dokučili doživljaj, golih jednookih kako se njišu u ritmu sirtakija. Niti bismo bili u mogućnosti da naslutimo lepotu sada već duboko cenzurisane slike dvojice muškaraca u nezavidnoj pozi. Kakav bi to kulturološki hendikep bio, u kakvom bi svekolikom mraku od države proveli živote.
Da je sreće pa da ti isti, “neobrazovani”, oni koji proizvode hranu, biraju kome će hleb da pripadne a kome ne. To bi bila poetska pravda.
Jer očigledno postoje oni koji sebe smatraju kompetentnima da odrede ko ima pravo da se oglašava o kulturi a ko ne.
Hvala prosvetiteljima i prosvetiteljkama što nam osvetljavaju puteve. Samo pokušajte da dok nas prosvećujete ipak ne kršite zakone