U eri ne samo fizičke već i debele ponašajne izveštačenosti, vrhunac svega je takozvani profesionalizam. Ukoliko niste strateg, tj. neko ko je konkurisao za takav posao, pitanje pri prvom susretu od strane onoga koji zapošljava ne može da bude gluplje i očajnije od “Gde vidiš sebe za 5 godina?”.
I svi oni očekuju taj jedan te isti zatupasti odgovor. Očekuje se da lažete pre svega sebe pa onda i tu dotičnu personu, koja se pretvara da je kakva “mašina”. Obavezno je reći kako vidite sebe na pijedestalu sopstvenog robijanja i kako sav svoj život i svet posvećujete toj potencijalnoj kompaniji.
“Vidim sebe kao sistemsku grešku ili algoritam koji će svojim radom da zadovoljava punjenje džepova nekom drugom. To će me najiskrenije činiti beskrajno srećnom. Vidim, kako sam ozarena jer sam doprinela kreiranju tako velikog projekta kakav je vaš, i što je the Boss konačno srećan sa svojom mlađahnom ljubavnicom na Svetom Stefanu. Takođe vidim sebe kako se približavam Ginisovoj Knjizi Rekorda po dužini radnog vremena, što me čini veoma zadovoljnom. Svoj lični život smatram isuviše nebitnim i dosadnim da bih otimala vreme od rada i posvećivala ga isključivo sebi.
Javlja mi se isto tako, da ću moliti Boga da za ovih pet budućih godina ne ostanem nijednom trudna. Sve u svrhu kako bih nečijoj deci ipak obezbedila udoban život. Sve vreme mog dosadašnjeg života, sve što sam učila, naučila i radila imalo je za svrhu da Vas impresioniram, o svevišnja zvezdo koja me intervjuišeš. Uh, pardon, za pet godina, da – vidim sebe kako napredujem svakog dana u svakom pogledu. Ali više nego Perica iz Varljivog leta. Vidim sebe takođe kako mi nakon divnih i prosperitetnih godina neće trebati ni voda ni hrana a kamoli godišnji odmor. Eto koliko mi je stalo da nam, tj. vama sve to uspe. Hvala najlepše i doviđenja (zauvek)!”
Živeo kapitalizam, nije nam se mogao dogoditi divniji poredak!