Ptice kukavice odlikuje specifična strategija podizanja mladunaca – parazitsko polaganje jaja u tuđa gnezda. Dok je kod nas simbol plašljivosti, tako da reč kukavica mnogo češće označava nekarakterne ljude lišene hrabrosti i čestitosti nego samu pticu, u nekim drugim narodima ova ptica simboliše izdaju i podlost. Što je mnogo bliže njenom specifičnom ponašanju. A kakve veze sa ovim ima patka, pitate se. Čitajte dalje, videćete.
Za razliku od mnogih drugih vrsta ptica, koje uz velike napore i žrtve podižu svoje ptiće, ženka kukavice ponaša se poput onih majki koje decu donose na svet, a onda ih ostavljaju na brigu drugim ljudima, često nepoznatim. I zauvek odlaze.
Majka kukavica nikada ne svija sopstveno gnezdo u kom brine o svom leglu.
Kukavičje perje svojim bojama i šarama u nekoj meri oponaša perje sitnijih grabljivica. Tako i sama pojava kukavice može da uplaši ženku druge vrste koja već leži na jajima. Udaljivši domaćina, majka kukavica prilazi gnezdu i veoma brzo ukloni jedno ili više jaja domaćina, a onda umesto njih položi svoja vlastita.
Naučnike fascinira činjenica da veličina i šare kukavičjih jaja variraju. Tako ženka posećuje baš ona gnezda čija jaja odgovaraju njenim, po nijansi i veličini. Zanimljivo je primetiti i to da, iako ptica domaćin svoja jaja leže pre kukavice, inkubacija kukavičjeg jajeta uvek traje kraće. Izleglo ptiče kukavice je tako od početka u prednosti u odnosu na još neizlegla jaja domaćina.
Međutim, ništa nas ne zapanjuje više od ponašanja tek izlegle kukavice.
Iako slepo i goluždravo, ovo krupno i žilavo ptiče od prvog trenutka energično i brzo izgura jaja domaćina preko ruba gnezda sve dok samo ono ne ostane u gnezdu – pile car. Mlada kukavica čak i pijuče slično ptićima domaćina. Od tog trenutka, ptica domaćin brine samo o ovom mladom uljezu. Hrani ga i greje kao svoje vlastito i jedino dete. Čak i kad pile kukavice za par nedelja postane džin i preraste gnezdo svoje pomajke, ona ne prestaje da se o njemu brine. Tako će ptica domaćin u svom gnezdu odgajiti ubicu sopstvene dece.
Surova početna prevara kojoj majka kukavica instinktivno pribegava predstavlja jedini napor koji ona ulaže u sopstvene ptiće.
Posmatrajući ove životinje, razmišljamo o ljudima na koje nas one toliko podsećaju.
Duga istorija basne svedoči o sklonosti ljudi da ponašanje i osobine životinja porede sa čovečijim. Pažljiv i iskusan posmatrač u životinjskom carstvu stalno pronalazi sličnosti sa ljudskim društvom. Svi basnopisci sveta želeli su da njihovi čitaoci, dok se smeju posmatrajući životinje, nenametljivo uvide da oni zapravo u mnogo čemu liče na te životinje. I da, posmatrajući životinje, uvide ljudsku animalnost – i poprave se.
Izraz kukavičje jaje sličnog je značenja kao i jedan drugi – guja u nedrima. On označava one ljude koji na dobrotu uzvraćaju zlom, kao razorni uljezi u životima nevinih domaćina koji su im otvorili vrata i svog srca i svog doma.
Naš narod ima jednu još strašniju izreku: “Hrani pseto da te ujede.”
Pomislimo konačno i na specijalne vrste kukavičjih jaja – ljude koji se pretvaraju da su pitoma jagnjad iz tora – strankama, crkvama, vladama i svugde gde se nešto može uzeti i steći. A zapravo su vuci u jagnjećim kožama. Oni su isprva tako slični svim ostalim ovcama u stadu, ali postepeno počinju da progone ostale, slabije i nevine i preuzimaju vlast u toru.
Što je najgore i najtragičnije, čak i kad neke promućurnije ovce prepoznaju uljeza i poviču “vuk, vuk”, ostale ovce viču “mir, mir”. Staju u odbranu kurjaka, koji im je toliko prirastao srcu da nipošto nisu spremne sebi da priznaju da je njihova ovca u stvari vuk. I da je vuku u krvi da kolje ovce.
Jedna izreka kaže: “Ako liči na patku, hoda kao patka i kvače kao patka – verovatno i jeste patka.”
Možda je ovaj zaključak pouzdan iz lovačkog ugla posmatranja jer patka ne ume da se pretvara i ono što se vidi uglavnom odgovara istini.
Iz pačjeg ugla posmatranja, međutim, stvari mogu biti sasvim drukčije.
Među lovcima, i ljudima uopšte, ne postoji toliko sličnosti kao među pojedinim patkama ili ovcama. Ljudi su bića sa svešću i slobodnom voljom, s imenom i ličnim identitetom. Ukoliko su zdravi i neoštećeni – njihovo ponašanje nije potpuno genetski programirano. Zdrav čovek nije samo jedinka, bezlični pripadnik vrste, kao što ga isforsirano posmatra socdarvinizam. Čovek je jedinstveno i nepredvidivo duhovno biće, drugačije od ostalih, ponekad nepojmljiv i samom sebi. Takav čovek, čak i kad je deo nekog tora ili gnezda, u prirodnom stanju ne bleji uvek kao ostale ovce i ne pijuče kao ostali ptići. On želi da slobodno, bar ponekad, peva neku svoju pesmu, mimo horskog jednoglasja.
Ukratko, čovek može da bira kako će da izgleda, peva i hoda. Bilo zato da bude svoj ili da se prilagodi drugima.
Nažalost, sa ljudima često, prečesto, biva kao i sa kukavicama.
Ono što zapanjuje, i kod ptica i kod ljudi, jeste ponašanje domaćina. Čak i onda kada postane očigledno da ono što kvače, hoda i izgleda kao patka zapravo nije patka, domaćin i dalje brani, štiti i voli kukavicu, nesposoban da promeni paradigmu i suoči se sa istinom – da je voleo i podizao uljeza.
Ovce i vuci ne treba da budu prijatelji. Stado ovaca koje u ime animalizma, pardon, humanizma, veruje u bratstvo sa vukovima osuđuje sebe na istrebljenje.
Psihološki mehanizam koji upravlja naivnim i dobronamernim osobama navodi ih u smutnim vremenima da istrajavaju u rizičnim iluzijama kako bi sebe zaštitile od stresa i bola zbog suočavanja sa stvarnošću.
Valja primetiti da su dobronamerni hrišćani posebno programirani da budu žrtve (samo)obmane. Jer po svaku cenu žele da izbegnu da se suoče sa negativnostima u sopstvenoj sredini i pruže otpor. Vođe crkava veoma su sklone da ubeđuju vernike da ne vide ono što vide i ne čuju ono što čuju. Kao i da nije hrišćanski suprotstaviti se vukovima i isterati ih iz tora. I kada se neko usudi da stvari nazove pravim imenom i upozori sabraću, takav se proglašava čovekom lošeg duha, negativcem, rušiocem zajednice. S druge strane, kukavica je u takvim prilikama uvek uklopljena u okolinu. Uštimana sa masom i izaziva saosećanje i zaštitničku naklonost onih koji ne žele da vide da patka zapravo nije patka.
Biti milostiv ne sme da znači biti nepravedan i bezuman.
Kada se u jednoj zajednici, koja sebe doživljava kao homogenu i integrisanu, pokaže da su neke ovce vuci koji teže da unište tor i rasteraju stado – nema ničeg luđeg nego braniti kurjaka u ime ljubavi prema životinjama, umesto da branimo ovce od kurjaka – upravo u ime ljubavi i života.
Među ljudima je često, kao i među životinjama. Neki su autentični i prepoznatljivi u svojoj posebnosti i s njima uvek znamo na čemu smo. Drugi su neprirodni u svojoj društvenoj mimikriji – hodaju, izgledaju i kvaču kao patka. Ali, nisu patka.
Kad već ljudsko društvo, kao ni životinjski svet, nije rajska zajednica blaženih i dobronamernih bića, već u njemu ima i grabljivica i njihovih žrtava, bilo bi dobro da patke i ovce imaju na umu i ovo:
Ako liči na patku, hoda kao patka, i kvače kao patka – pripazi, možda je lovac.
Autor: Tatjana Samardžija
Izvor: Znakoviporedputa.com