Kamenje može da polomi naše kosti, a reči mogu da slome naše srce… Ipak, ponekad shvatimo da neizgovorene reči mogu mnogo više da povrede od svih onih koje se izgovore.
Potpuno je razumljiv nedostatak direktne komunikacije, kada pokušavamo da budemo ljubazni prema nekome koga poznajemo površno. U ovakvoj vrsti razgovora, neizgovorene reči se ne mogu tretirati kao laž. Razlog je jednostavan – koliko je vašem sagovorniku zaista stalo do vašeg mišljenja? Brutalna iskrenost ponekad može mnogo više da vas košta od onoga koliko ste planirali da platite.
Ali kada je u pitanju neko naš, neko sa čijim smo najmračnijim tajnama upoznati, kada znamo šta znači samo disanje, iskrenost, i to ona najbrutalnija, je poželjna. A neizgovorene reči se tretiraju kao laž.
Problem u ovakvoj vrsti odnosa je što često ne verujemo da ćemo biti iznevereni.
Ustvari, želimo da verujemo da nećemo biti iznevereni.
Skloni smo da sebe okrivljujemo što smo uopšte čuli ono što nije izgovoreno i pretvorili to u razlog za odlazak ili raspravu. A na mestu tih neizgovorenih reči zauvek ostaje rupa koju je nemoguće ispuniti.
Rastanci su sastavni deo sastanaka i svako živo biće mora biti pripremljeno na to. Ipak, kako se nižu iskustva shvatamo da odlazak nije taj zbog kog nas nešto boli.
Već, odlazak bez reči.
Tišina i mrak su ispunjeni odzvanjajućim pretpostavkama.
Reči su važne. Mogu da nas podignu do najvećih visina ili da nas slome na hiljadu komada. Ali, neizgovorene reči nas drže zarobljenima u prostoru i vremenu, iako sve ostalo nastavi da se kreće.
Zato, ukoliko planirate da ostavite nekoga, učinite to rečima, a ne samo delom. Bez obzira na to koliko te reči mogu biti teške, verujte, praznina koja ostane za vame posle izgovorenih reči biće popunjena zajedničkim slikama. Zajedničkim momentima i uspomenama koje postaju vrednije od svih izgovorenih i neizgovorenih reči.