Ne mogu da:
Složim Rubikovu kocku za manje od deset minuta, a često ni za duže.
Pijem hladnu nes kafu.
Pušim slim cigarete.
Nosim kravatu.
Ne mogu više da spojim noć i dan bez sna.
Idem u bioskope po tržnim centrima.
Izbrojim više od tri domaća filma iz poslednjih dvadeset godina koja bih voleo da pogledam opet.
Jedem suhomesnate proizvode u kojima ima više hemije nego u Domestosu.
Ne mogu u Srbiji da gledam vremensku prognozu koja počinje sutrašnjom prognozom vremenskih prilika u Južnoj Africi i Severnoj Aziji.
Gledam TV jer me boli.
Gledam serije koje posle prve sezone postanu sranje.
Da zumem ljude koji ne slušaju ništa, a kažu da slušaju sve.
Slušam radio, jer ne možeš slušati nešto što ne postoji.
Ne mogu da osećam bilo kakvu emociju povodom uspeha/neuspeha sportiste čiji roditelji su sticajem okolnosti osnovali porodicu u istoj zemlji u kojoj i moji.
Idem u kafane/klubove u kojima je živa muzika.
Ne smaram ljude koji blebeću na koncertu kog sam čekao šest meseci.
Se smejem tekstovima koji su nasmejali ceo region.
Pustim taksistu da me vozi kuda on hoće, jer znam da će ići dužim putem.
Ne mogu da razumem ljude koji ostavljaju kese sa smećem u hodniku ispred svog stana.
Da objašnjavam onima koji „nemogu“ da možeš biti nepismen iako znaš sva slova.
Nema šanse da ne dobijem napad dijareje od “ekskluzivnih intervjua”.
Da kupujem u prodavnici u kojoj čokoladu od 80g naplaćuju kao da ima 100g, a uz to im je još mančmelou bajat.
Pojedem dve kocke čokolade a ostalo ostavim za kasnije.
Pijem izvetrelu kiselu vodu.
Spavam na leđima.
Da se pravim, jer sam odavno napravljen.
Da se smejem kada mi se plače.
Ne mogu uvek da vidim one koje želim, a često ne mogu da ne vidim one koje ne želim.
Da shvatim da sudbina nekog potencijalnog Nikole Tesle rođenog pre par meseci u Višegradskoj, zavisi od odluka ljudi koji su falsifikovali diplome.
Podnesem da o mojoj sudbini odlučuju oni koji naprave sranje, onda kažu da prihvataju odgovornost, pa nastave da prave sranja.
Pišem svetle priče na mestu koje je mračno.
Pišem nove priče dok me progone stare.
Uvek da razumem zašto neke stvari želim, a druge ne želim.
Ne mogu da se ljubim sa devojkom koja “nezna”, “sumlja” i “ekstra” se ljubi.
Da se borim sa nedostajanjem, čežnjom i ehom svojih misli u tri ujutru.
Nema šanse da budem srećan ako onaj koga volim nije srećan.
Ne mogu ovde, a kako sam stariji sve mi se više čini, ni onde.
Ne mogu više ništa da ne mogu.