Search for content, post, videos

Momo Kapor o nekadašnjim očevima, muževima, dedama

momo kapor

Momo Kapor je bio urbana legenda. Hroničar jednog vremena, slikar, novinar i pisac. Najlepše je pisao o majkama, najistinitije o očevima. Jedna od njegovih kratkih priča nam govori o nekadašnjim očevima, muževima, dedovima i otkriva odnose koji su nekada vladali u porodicama. Jer, kako kaže i sam Momo Kapor: “Nekada je sve bilo drugačije…”

momo kapor

momo kapor o ocevima

“Kada bi se iko usudio da pita jednog predratnog ćaleta kada će da se vrati, gde je i s kim bio i ko je sve bio tamo?

I najmanja krpa i najsitniji trgovčić i najsiromašniji činovnik bili su bogovi kad se vrate svojoj kući. Sedali su smrknuto za astal i čekali da im se prvima sipa čorba. Sećate li se kako ste trčali da ocu razvežete pertle? Kada je spavao posle ručka tišina se spuštala ne samo na celu kuću, nego i na čitav kraj. Muva nije smela da zazuji.

U to doba, čini se, u kućama nije bilo svađa. Ako su se i svađali, roditelji su se svađali negde gde mi to nismo mogli da čujemo. Samo su majčine crvene oči odavale da se nešto desilo. Danas, čak i nedorasle devojčice puše pred očevima, koji im kupuju cigarete. Mi smo morali da sačekamo da postanemo svoji ljudi, pa da tek onda zapalimo prvu cigaru pred ćaletom, puni straha da nam ne zvekne šamarčinu pred rođenom decom.

Možete li da zamislite svog pokojnog dedu kako vodi ljubav sa bakom i pita je: “Je li ti bilo lepo?” Gospode, da l’ je babi bilo lepo?

Baš ga briga je li joj bilo lepo ili nije! Baba posle toga nije pisala psihologu u redakciju ženskog lista, da se žali na dedu. Kako su se voleli i gde, to će ostati zauvek misterija. Verovatno, uvek u dubokoj tami, ne gledajući se i ne govoreći ništa. Ljubav je bila tajna…

Danas je svako svoj psihijatar… Svi se psihoanaliziraju i broje orgazme.

Pa, ipak, čini se da su te žene bile mnogo srećnije nego ove današnje. Njihovi muževi su ih poštovali i, na neki poseban način, ih se plašili više no što smo slutili. A one su se, mučenice, trudile da pred svetom ostave utisak da se one boje njih! No, to je bila samo maska, deo večite igre.

Kuća je bila tvrđava, a mi u njoj smo bili tim koji je čuvao svoje male tajne. U vreme gladi, učili su nas da, kad idemo kod dobrostojećih rođaka u goste, odbijemo hranu, ma koliko je želeli, i kažemo: “Hvala, ne mogu. Baš smo i mi to imali danas za ručak!” Đavola smo imali!”

Momo Kapor je imao svega 4 godine kada je ostao bez majke. Aprila 1941. godine je, tokom bombardovanja Sarajeva, na kuću u kojoj se majka Bojana krila sa malim Momčilom, pala bomba. Majka i baka, koja se takođe s njima krila, su poginule. Momo Kapor je preživeo tako što ga je majka zaštitila svojim telom. Otac, Gojko, ga je vaspitavao u strogo patrijarhalnom duhu i sve do smrti bio nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti.

Momo Kapor

otac i sin

“Ćale… Kako čudna, mekana reč u kojoj ima zaštite, strogosti, poštenja i poštovanja za strpljivu upornost sa kojom su podnosili svoje sudbine, ne pomišljajući nikada da se žrtvuju za nas.

Zanimljivo, nikada nismo bili dovoljno dobri svojim očevima.

Istina, voleli su nas, ali to nam nikada nisu pokazivali stideći se, valjda, preterane nežnosti, koja im nije dolikovala. Tek kada su otišli iz naših života, slušali smo od njihovih prijatelja koliko su nas hvalili po kafanama i parkovima, verovatno dosađujući drugima dok su pokazivali novinske isečke sa našim uspesima, koje su nosili uredno složene u izlizanim novčanicima.”

Ukoliko vam se dopao ovaj tekst, ovde možete pročitati kako se srpkinje svađaju sa muževima na moru, takođe iz pera velikog Mome Kapora.

Izvor: LaBella.life