Stvari koje odraslima izgledaju banalno i nevažno, detetu mogu da izgledaju strašno. Obratiti pažnju na nekoliko sitnica nije neki veliki napor, a vaše dete će vam biti na tome veoma “zahvalno”. Dok ste odrastali verovatno su vam smetale iste stvari koje su vama vaši roditelji govorili…
1. Prestani da se ponašaš kao beba
Ne možete da očekujete od deteta da se ponaša kao odrastao čovek. Prosto jer to nije. Deca uglavnom počinju da “kenjkaju” kada im se spava, kada se plaše, gladna su ili nervozna zbog umora. Umesto da ih prekidate ovom rečenicom, pitajte ih šta nije u redu.
2. Isti si kao tvoja mama ili tvoj tata
Ovo je užasna rečenica, u slučaju kritike neke negativne karakteristike ili ponašanja, a ima multiplikovano katastrofalno dejstvo na dete. Ne samo da kritikujete dete, već i roditelja stavljate u taj negativan kontekst. Dete izopštavate, pritom ono oseća da ne samo da je ono to biće koje “ne valja”, već je u nevaljalom timu i ozloglašeni roditelj.
3. Nemoj da se ljutiš na brata/sestru
Konstantno razrešavanje sukoba između braće i sestara od strane roditelja, dovešće do toga da deca međusobno kada odrastu neće znati samostalno da rešavaju probleme. Uostalom ako neko oseća ljutnju, sasvim je u redu da je oseća i da odreaguje na neki način. Mnogo bolje nego da je konstatno suzbija.
4. Zašto nisi malo više kao svoj brat ili sestra
Ovo je još jedan od veoma gadnih kikseva. Upoređivanje dece je u najmanju ruku žalosno a u krajnjoj liniji stvara ogromnu distancu među decom. Svako dete ima svoj karakter i razvoj kao i svoje pravo da bude srećno. Neka deca su više po P.S.-u, a neka manje, ali to ne govori ništa o njihovim kvalitetima. Čak i ako se ne obraćate direktno deci, već afirmišete jedno u odnosu na drugo u razgovoru sa nekim trećim licem, deca će to registrovati.
5. Prosto si savršena anđele moj
Iako je moguće da ovo govorite od milošte ili u polušali, ova rečenica itekako je uticajna. Psiholozi tvrde da bi vaše dete moglo da u odraslom životu ima veliki strah da ne bude savršeno u svemu što radi. Perfekcionizam danas ima svoju dijagnozu a to je – opsesivno-kompulzivni poremećaj, i javlja se naravno u svim životnim sferama. Nimalo zabavno.
6. Bravo srećo!
Razlaganje ovog fenomena postalo je zarazno. Bravo ili ne, sviđalo se to roditeljima ili ne, utiče na decu. Ako deci stalno govorite bravo, kasnije u životu ako ne dobije bravo za svaku akciju, biće deprimirano. To između ostalih tvrdi Sarah Baldwain – dečiji psiholog. A šta reći deci? Uvek može bolje?… Ima li pametnih da odgovore na to pitanje?
7. Ja ću ti pomoći oko toga
Kada roditelj vidi da se dete muči oko domaćeg zadatka ili crteža za likovno, priskače u pomoć čak i nepozvan. Ako radite stvari umesto svoje dece, pravite veoma neodgovorne ljude. Svojoj deci delima govorite da nisu dovoljno sposobna. Roditelji su tu da reše sve probleme. Treba pustiti decu da sama rešavaju problem, i priteći im u pomoć kada im je zaista neophodna. A koji nastavnik ne provaljuje da su to crteži roditelja kada su deca još u osnovnoj školi?! ‘Ajte molim vas.
8. Kada se svom detetu obraćate sa glupane, glupačo i sl.
Ovaj momenat uglavnom roditelji nikada ne upražnjavaju. Valjda je u ljudima ostalo ono malo roditeljskog instinkta koji ih sprečava da ovakve strahote ne izgovaraju. Suvišno je govoriti o negativnom uticaju na dečije emocije i samopouzdanje.
9. Mama ne plače, sve je u redu!
Ne samo da se u ovom slučaju roditelj joše gore oseća, već i detetu šalje pogrešnu poruku. Mama nije uvek srećna i postoje momenti u životu kada se plače. Plakanje je u redu, deca to svakako redovno čine. Plakanje je terapija, a tuga sasvim legitimno osećanje.
10. Rekla sam ti da ćeš pasti
Smaranje dece unapred smišljenim scenarijom usled njihovog preuzimanja rizika je više dosadno nego štetno. Deca bi trebalo sama da uče iz svojih grešaka. Iskustvo roditelja u trčanju po barama klincima ništa ne znači. “Nemoj da trčiš – pašćeš, nemoj da skačeš – slomićeš ruku i nemoj da plivaš – udavićeš se,” – roditelj bi trebalo da zadrži za sebe.
Klince treba paziti ali ih ne treba pažnjom guštiti!