Search for content, post, videos

Ja ću da kukam, a vi me nemojte sažaljevati

kukam na birou
kukam na birou

kukam na birou

Potpis kukam, kukaš, kukaj… Sve su češći članci i objave na internetu o ordiniranju po biroima za zapošljavanje u nekim poznim godinama života. Ali se uvek naglašavaju diplome i svekoliki talenti koje poseduju ti “javno nezaposleni”.

Obično kreće priča koja je upućena na strašnu državu i vlast i manjak radnih mesta za profesiju koju neko poseduje u svom repertoaru umeća. Nikada nisu bila gora vremena – stara je i izlizana priča, a oni koji vole da čitaju pronaći će i mnoga svedočenja o tome. Pisali su i pevali razni o strašnim vremenima i još gorim vlastima. Nije da nisu bila. Imali su svi oni koji su se žalili na svoju perspektivu.

Kroz celu istoriju ljudske civilizacije u svakoj sadašnjosti lepa je uvek samo prošlost.

Tako i u našoj sadašnjosti, ogroman je broj onih koji nariču i adresiraju svoju nesreću na neko treće lice. I sama sam bila jedna od njih. To je za određeni period života legitimno. Dok čovek ne postane odgovoran i svestan da ceo njegov život zavisi samo od njega. Taj “wake up call” se doživi kada se osnuje porodica – kod normalnih ljudi, a kod onih nezrelijih – kada napuste svoju zemlju ili ih pogodi neki malj u glavu.

Preostaje uvek ona jedna grupa koja ostaje nesnađena, pa na birou sa pet šest diploma čeka na radno mesto. I tu je ključ. Onaj ko čeka taj i dočeka. Šta? Milost? Kako su onda uspeli neki tamo drugi ljudi? Klinci koji su shvatili da život nema reprizu i krenuli u ostvarivanje svojih ciljeva i snova. Nisu ni svi dovoljno zreli da znaju šta hoće, a sa današnjim prezaštićivanjem dece, zrelost se umnogome odlaže. Deca bivaju sve pametnija ali s druge strane i privrženija roditeljima, te se sve teže odlučuju na samostalni život.

Ti, koji se pak na internetu kao nezaposleni oglašavaju u četvrtoj deceniji života, sa izgovorom da im je država oduzela pravo na život, nek stave sebi prst na čelo. Ponavljam, život je celoj planeti oduzeo surovi neoliberalni kapitalizam koji se širi kao kuga, smišljen baš u onim zemljama koje tako silno želimo da iskopiramo i dostignemo. Standard prikazan u holivudskim filmovima.

Tako da kod nas ljudi razmišljaju – ja imam diplomu, a ne mogu da imam standard života kao na Beverly Hills-u. Zato ću da kukam i to naglas.

U tom istom delu Los Angelesa, osim lekara i advokata kojih ima 0,5 posto ukupne tamošnje populacije, ostalo stanovništvo čine uglavnom ljudi sa završenom osnovnom ili jedva srednjom školom. Ljudi koji znaju da zarađuju pare a ne da polažu ispite na fakultetu. Ljudi koji su najčešće počinjali od najjednostavnijih poslova i najprljavijih da bi u nekom trenutku “dosegli do zveda”. Plus, za vreme studija, najveći broj studenata volontira ili radi kako bi imali radno iskustvo odmah po završavanju fakulteta. Da, rade u kafićima ili volontiraju u kompanijama srodnim svom obrazovanju. To je odgovor za one koji kenjkaju o onome “kako da imaju iskustvo odmah po završenom fakultetu”…

Sadašnje vreme se smatra za jedno od najtežih za ostvarenje američkog sna.

A na tom kontinentu diploma znači samo ako ste lekar, inženjer ili veoma sposoban advokat. Ostale diplome uglavnom je nužno “dokazivati” kroz dugoročno iskustvo. A naša drugarica ili drug iz priče je profesionalac u kukanju i bio je dobar da reprodukuje pročitani sadržaj iz studentskih skripti na ispitu. Profit vas pita “koga to interesuje”? i “šta ti znaš konkretno da radiš?”.

To sigurno i nije neko pitanje, i nije na profitu da to pita čoveka. Ali pojašnjenje za one koji čekaju sa radnim knjižicama da se desi čudo i zaposli ih država. Doba komunizma je daleko iza nas. Ali njegov duh i dalje hara Balkanom koji gubi bitku protiv neoliberalnog kapitalizma. Srećno svima!