Ivo Andrić, rođen 1892. godine u Dolcu kod Travnika. Njegov bogati život obeležile su dve ljubavi. Književnost i Milica. “Jelena, žena koje nema”, delo posvećeno Milici, koje će pored sačuvanih pisama svedočiti o jednoj velikoj ljubavi.
Milica Babić Jovanović bila je udata za čoveka koji je nakon službe uhapšen u Berlinu i tamo služio svoju kaznu. Nakon tog događaja susreti dvoje ljubavnika odvijaju se u Beogradu u Prizrenskoj ulici. Na prvom spratu zgrade u kojoj je živeo, na balkonu bi sedeo i u svesku beležio misli. Andrić se Milicom oženio u Septembru 1958. godine. Tada je imao 66 godina. Milica je tada bila udovica. Imao je običaj da kaže da je upravo 66 godina čekao na svoju jedinu ženu u životu. Njihova veza trajala je punih trideset godina pre samog venčanja.
Zanimljivo je da su se genijalci kroz istoriju, a pretpostavka je i danas, ludo zaljubljivali u žene koje su bile “zabranjene”.
Kako bilo, Ivo Andrić je svoje najlepše misli u delima posvetio upravo njoj. Milici, ženi koje nema.
“Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja.”
“Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života ni smrti.“
„Zbunjen i poražen, gledam kako se sva lepota sveta, po čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi, pretvara u žalost za tobom.“
Prelepa molitva Iva Andrića… u detinjstvu si me izabrao i označio…