Novozavetni stihovi pakao pominju kao nedvosmisleno postojeće mesto gde se zauvek plače i škrguće zubima. Ali, barem se meni tako čini, o njemu se u novije doba relativno retko govori. Barem u smislu odlaska posle smrti. Nekako stičem utisak da se pakao preselio na Zemlju. Jer, ja sam još uvek živ.
U novom Katekizmu (zbirci izjava katoličke Crkve) paklu je posvećeno relativno malo prostora, za razliku od, na primer, katekizama iz razdoblja baroka. Ili starijih, u kojima se o grehovima i paklu piše na desetak strana, a opisi mukâ su vrlo živi i, naravno, zastrašujući. Prepuni su detalja poput ovih:” …suze, plač, škrgut zuba, vika i jauci, jadikovke i uzdasi; …nos će gušiti neizdrživi smrad koji pakleni jarci šire u toj kaljugi sveta, toj kloaki univerzuma, a pojačavaće ga smrad paklenog sumpora; …sluh će moriti buka, zapomaganje, kletve, psovke; …strašna glad i neizdrživa žeđ mučiće te nesretnike, a griža savesti večno će im razdirati srce.”
(Post)moderno doba, sa svojim bitno drugačijim senzibilitetom, unelo je u službeni diskurs Crkve o paklu znatnu dozu apstrakcije i neusporedivo veću suzdržanost. Naročito posle iskustva Aušvica i odgovora kako pakao konkretno izgleda. Tako u Rečniku hrišćanske teologije (1977. god) piše: “Kad ništa ne znamo, ništa ne možemo reći. Samo jedno znamo: ako se svim silama ne borimo protiv greha, pakao će se ostvariti u nama i preko nas”.
Valjalo bi napraviti analizu i videti da li se pakao zaista preselio na Zemlju. Ali, rekao bih da je, kad je o opisima pakla reč, paralelno sa sve uočljivijom suzdržanošću službene Crkve tekao proces sve raširenije medijske eksploatacije. Pa onda, obavezno, i trivijalizacije pojma pakla. Javni govor o paklu uzurpirali su novinari i medijski službenici. I počeli da izveštavaju o prilikama u svetu.
Svakoga leta slušamo o paklenim vrućinama, čim je zima oštrija, spominje se ledeni pakao. Sintagme su brojne: na ulicama su paklene gužve, na utakmicama vlada paklena atmosfera, u novinama čitamo o komšijama iz pakla, ili o paklu birokratije, paklu droge. Uglavnom, zahvalna tema za fenomenologe i analitičare medija. Pa i za teologe.
Izgleda da se pakao zaista preselio na Zemlju. Pitam se, gde li je do sad “živeo”?
Na ova razmišljanja navela me je knjiga Klajva Luisa (C. S. Lewis), Velika rastava. Fantastična priča o raju i paklu, koja iznosi jedan (ne)mogući scenario o tamošnjim zbivanjima. Luisova ideja vrlo je intrigantna. On pakao zamišlja kao mesto u kom su ljudi završili zbog svojih (ne)dela, ali izvrće priču pa nam sugeriše da svako ko je tamo završio ima mogućnost – pod izvesnim uslovima – da se odatle i izbavi i stigne u raj.
Čitajući o brojnim stanovnicima pakla (koji je, “sasvim originalno”, prikazan kao beskrajan i sumoran grad) sa kojima se pripovedač, poput Dantea, u pratnji Vergilija, sreće, sa čuđenjem otkrivamo da ljudi zapravo ne žele da napuste pakao.
Ne žele da se odreknu onoga zbog čega su u paklu i završili. Čak i uz svu ponuđenu pomoć tajanstvenih dobronamernih pomagača koji su im na raspolaganju. Ako uopše i odluče da stupe sa njima u kontakt.
Tako shvatamo kako se upravo u onim našim najplemenitijim stremljenjima krije klica potencijalne propasti. Put u pakao može biti, a neretko i jeste, popločen najboljim namerama.
Ipak, da se vratimo na pitanje kako pakao izgleda i šta zaista jeste. Luis se u Predgovoru izričito ograđuje. “Molim čitaoce da imaju na umu da je knjiga koju drže u rukama puka fantazija. Ona, naravno, ima određenu moralnu pouku. Ali, o stanju nakon smrti možemo samo više ili manje maštovito pretpostavljati. Ono nije čak ni nagađanje ni špekulacija šta nas tamo možda zaista čeka”.
Autor: Darko Milošić
Izvor: Atma