Doktore, recite majci istinu – Daunov Sindrom

Deca sa poteškoćama u razvoju često su neshvaćena od strane društva. I iako se nekada može razumeti da je to zbog neznanja ili straha, roditelji sigurno ne bi očekivali da podrška izostane od onih koji su se posvetili (i zakleli) čuvanju života – lekarima. Međutim, nekada je baš to slučaj. Zato je majka male Emersin Fejt, preslatke jednoipogodišnje devojčice sa Daunovim sindromom, odlučila da napiše pismo svom ginekologu i da objasni čovjeku koji joj je trebao biti podrška kroz devet meseci trudnoće, zašto je strašno reći majci da treba da izvrši abortus, jer njeno dete “nije u redu”.

Tako je krajem maja Kortni Bejker, ruku pod ruku sa svojom ćerkicom, napokon dostavila pismo lekaru koji je tokom trudnoće uočio da će njeno dete biti rođeno drugačije, a potom joj savetovao da okonča trudnoću. Pritisak da zbog ove dijagnoze ne treba da rodi nastavio se i kada je jasno rekla: “Ne, to je moje dete”, i zato je sada odlučila da taj teret napokon skine riječima:

Dragi doktore,

Nedavno mi je prijateljica ispričala kako bi prilikom svakog ultrazvuka njen lekar rekao: “Savršen je.” Kada je rodila dečaka sa Daunovim sindromom, otišla je kod istog lekara i pogledala ga, a on je pogledao dečaka i rekao: “Rekao sam vam. Savršen je.”

Njena priča me je slomila. Iako sam bila zahvalna što sam saznala za njeno iskustvo, istovremeno sam osetila neku gorčinu u ustima zbog onoga što sam ja prošla. Da ste bar Vi bili taj lekar.

Došla sam kod Vas u najtežem mometu svog života. Bila sam prestrašena, zbunjena, očajna. Tada još nisam ni znala istinu o svom detetu i baš ovakava podrška je ono što mi je trebalo. Ali umjesto toga, umjesto ohrabrenja, Vi ste predložili da abortiram. Rekla sam Vam njeno ime, a Vi ipak upitali da li sam svjesna kako nizak kvalitet života čeka dete sa Daunovim sindromom. Potom ste, iznova, predložili da još jednom razmotrim odluku da ne prekinem trudnoću.

Od te prve posete, plašila sam se svakog termina za pregled, svakog sledećeg susreta. Najteži period u mom životu je postao gotovo nesnošljivim, jer mi nikada niste rekli istinu: moje dete je savršeno.

Ja nisam ljuta na Vas. Nisam ogorčena. Ja sam samo beskrajno tužna.

Tužna sam, jer Vas mala srca koja gledate svakoga dana ne ispunjavaju neprolaznom radošću. Tužna sam, jer ne zastanete uvek u čudu posmatrajući taj splet preslatkih malih prstiju, pluća i očiju i ušiju. Takođe budem tužna, jer ste toliko pogrešili govoreći da će dete sa Daunovim sindromom umanjiti naš kvalitet života. Srce mi se lomi pri pomisli da te iste reči možda izgovarate nekoj majci danas, ponovo. Ali najtužnija sam zbog toga što nikada nećete imati tu čast da upoznate moju ćerku, Emersin.

A, vidite, Emersin ne samo da je naš život promenila, poboljšala i učinila ga kvalitetnijim, već je dotakla srca hiljade drugih ljudi. Dala je svrhu našem životu i radost koju rečima nije moguće opisati. Poklonila nam je najveće osmehe i više smeha i poljubaca nego što smo ikada mogli zamisliti. Ona nam je otvorila oči za pravu lepotu i najčistiju ljubav.

Sada se molim da nijedna majka ne prođe kroz ovo kroz što sam ja morala. Molim se da i Vi svakim ultrazvukom koji usledi, ugledate istinsku lepotu i čistu ljubav.

I molim se da sledeći put, kada ugledate bebu sa Daunovim sindromom ušuškanu u majčinom stomaku,  pogledate tu ženu u oči i kažete joj istinu:

“Vaše dete je savršeno.”

Ovom rečenicom je Kurtni završila svoje pismo. Da li ga je doktor otvorio, verovatno nikada nećemo saznati. Ali ono što je sigurno jeste da je učinilo mnogo više od mijenjanja pogleda jedne osobe, dotakavši srca hiljada onih koji su podelili pismo koje je ova žena postavila na Fejsbuk stranici.

Iako je dužnost svakog lekara da ukaže ako uoči bilo kakva odstupanja prilikom pregleda, a pravo svake majke da odluči da li želi da dete zadrži ili ne, jednom kada je odluka donesena, svaki lekar, baš kao i svaka osoba, trebalo bi da odluku podrže i budu oslonac onoj kojoj je to potrebno.

Ako reči mogu da menjaju ljude, onda ove vrede svakog slova. A opet, kažu, dela govore više od reči, a slika više od njih hiljadu. Zato pogledajte još jednom ova dva srećna lica i razmislite o svemu što je ova žena uradila. I kada vidite bilo koje dete na ulici, osmehnite mu se i učinite dan boljim. Vredeće.

Izvor:lola.com