Padne mi tako neka balada na pamet, ili možda na srce, teško je reći. Duša željna katarze najbolja drugarica postaje sa vinom. Nervira me taj kliše u ovim mojim tridesetim. Pokušam sebe da otreznim od takvih ideja i da se obeznanim nekim drugim, svakodnevnim problemima. Međutim, već prve note uključuju dugme retrospektive i krene film od početka.
Najviše volim da počnem sa Indeksima .. “Sanjam, da se opet volimo u klasju…” Od večeri kada si preskako u komšijske bašte i krao za mene ruže, do besanih noći u tvojoj momačkoj sobi. Bio si momak ej! Moj zvanično. Bili smo srećan palanački par. Provincija je velikodušna čarima za prve ljubavi. Ne baš toliko za druge i treće.. Prva je ljubav ona Sveta, odobrena, i od nje se očekuje puno. Očekuje se sve onako po redu, a uverena sam, da ko se toga drži, zaista bude i ostane srećan. Jedna je ljubav, ostalo su kompromisi…
Kako se pesme nižu, sećanja postaju življa, a moja savest krene da gricka…ON nije zaslužio da JA mislim na TEBE. Ali film se vrti bez moje moći da prekinem projekciju. Uglavnom se sećam tvojih dolazaka. Svaki od njih bio je premijera. U lavovskom stilu, sve sunčano, toplo i šmekerski. Sveža frizura, osvajački pogled i uvek, ali baš uvek, dobra muzika u kolima. I meni najdraža – izvesna neizvesnost. Pamtimo samo najlepše, daleko od toga da nije bilo ružnih stvari. Ali, čini mi se, dovoljno je već bolno to što se svakog dana okrenem za tobom iako je više nego sigurno da te ne mogu sresti.
Šta sam ja to tražila više uvek se pitam? Tražila sam muškarca iz tinejdžerskih čaralica, nisam imala pojma koliko sam dobila. Ta šansa da udahnem ljubav i osetim je svakom ćelijom bića, postala mi je normalna. Bila sam ubeđena da ta čarolija dolazi “gratis” uz svakog momka. Kada sam shvatila da nije ni izbliza tako već je bilo prekasno. Svaka naredna “ljubav” ustvari je bila veza. I stalno sam ostajala zatečena, zbog izostanka čarolije.
Nema veze sada, odavno nismo potrebni jedno drugom u ovoj realnosti. Bili bismo višak kod nekoliko duša do kojih nam je sada najviše stalo u životu.
Toliko sam puta želela da se “OVO” završi, da me pusti i da izađeš iz mene. Smetao si mi i kada te već dugo nije bilo. Bolelo me je to što više nikada tako do kraja nisam mogla da budem srećna. Što sam se uvek osvrtala za tobom. Jer tvoje ime stalno čezne da isplovi sa mojih usana. Kao u nekom jeftinom romanu. Prošla je tek decenija, a znam, i za tri će da bude isto. Čak je na neki način i smešna ta izvesnost, odživeću svoj život distancirana od svoje duše. Od onog ogromnog dela u koji smo oboje utisnuti do beskraja. Sama sam birala. Nema nejasnoće.
Znam da nisam jedina koja je promašila samo datum venčanja. Imala sam sve moguće scenarije u glavi sa tobom . Većina ih je bila katastrofalna. Tako sam uvek mislila. Međutim u jedno sam postala sigurna, i pored svega što bismo prolazili, ljubav nas ne bi napustila. Ne bi, jer bez obzira ko je i koliko dugo pored mene, iznutra i u tišini mene, zauvek vladaš TI. I dalje mi je najlakše da izgovorim tvoje ime, iako ga uglavnom izgovaram u sebi…