Dmitrij Lihačov (1906- 1999) je sovjetski i ruski lingvista, kulturni kritičar, akademik Ruske akademije nauka. Autor je mnogih radova i preko 40 knjiga posvećenih istoriji ruske književnosti i kulture.
Dao je značajan doprinos u proučavanju drevne ruske umetnosti i književnosti. Tokom svih godina svog delovanja bio je aktivan zaštitnik kulture, pobornik morala i duhovnosti.
U pismima upućenim mladim, govori o duhovnim vrednostima čovečanstva i lepoti sveta koji nas okružuje.
“Pisma o dobrom i lepom”
“Čovek je dužan da bude inteligentan! Šta ako njegova profesija ne zahteva inteligenciju?Ako nije mogao da se obrazuje: takve su bile okolnosti. A ako mu okruženje nije dozvolilo? A ako bi zbog inteligencije bio “crna ovca” među saradnicima, prijateljima, porodicom, prosto bi mu smetala da se približi drugim ljudima?
Ne, ne, ne! Inteligencija je neophodna u svim okolnostima. Potrebna je i zbog drugih, i zbog samog čoveka.
Ona je veoma, veoma važna, pre svega da bismo živeli srećno i dugo – da dugo! Jer je inteligencija ravna moralnom zdravlju, a zdravlje je potrebno da bi živeli dugo – ne samo fizički, već i mentalno. U jednoj staroj knjizi je rečeno: “Poštuj svoga oca i majku da dugo živiš na zemlji.” Ovo se odnosi na ceo narod, i na zasebnog pojedinca.
Mnogi ljudi misle: inteligentan čovek to je onaj koji je mnogo čitao, koji je dobio dobro obrazovanje (po mogućnosti humanitarno), mnogo putovao, zna nekoliko jezika.
Međutim, može se imati sve to i biti neinteligentan, a može, u velikom stepenu, da se ništa od ovog nema, a ipak unutra biti inteligentan čovek.
Obrazovanost se ne sme mešati sa inteligencijom. Obrazovanje živi starim sadržajem, a inteligencija – stvaranjem novog, osveštavanjem starog znanja kao novog.
Inteligencija nije samo znanje, već i sposobnost da se razumeju drugi. Ona se ispoljava u hiljadama malih stvari: u sposobnosti da se sa uvažavanjem spori, da se ponaša skromno za stolom, u umeću da se neprimetno (upravo neprimetno) pomogne drugom, da se čuva priroda, ne baca smeće oko sebe, ne prlja opušcima ili psovkama, glupim idejama (to je takođe smeće, i to još kakvo).
Upoznao sam na ruskom Severu, seljake, koji su bili zaista inteligentni ljudi. Oni su održavali iznenađujuću čistoću u svojim domovima, znali su da cene dobre pesme, umeli su da ispričaju “dogodovštinu” (to jest, šta se desilo sa njima ili drugima), vodili su uredan život, sa razumevanjem se odnosili prema tuđoj tuzi, i tuđoj radosti. Inteligencija je sposobnost za razumevanje, za opažanje, to je tolerantan stav prema svetu i ljudima.
Inteligenciju treba razvijati u sebi, trenirati – trenirati duhovnu snagu kao što se trenira fizička. A trening je moguć i neophodan u bilo kojim okolnostima.
Da treniranje fizičke snaga doprinosi dugovječnosti – to je razumljivo. Mnogo manje se shvata da je za dugovečnost neophodno treniranje duhovne i mentalne snage.
Stvar je u tome da su zlobne i zle reakcije na okruženje, grubost i nerazumevanje drugih, znak mentalne i duhovne slabosti, čovekove nesposobnosti da živi.
Predusretljivost i dobrota daju čoveku ne samo fizičko zdravlje, već i lepotu. Da, upravo lepotu.
Čovekovo lice, izbora se zlobom, postaje ružno, a kretanje zlog čovjeka lišeno je gracioznosti, ne specijalne gracioznosti, već prirodne, koja je mnogo vrednija. Socijalna dužnost čoveka je da bude inteligentan. To je dužnost i prema samom sebi. To je zalog njegove lične sreće i “aure dobrote” oko njega i prema njemu (to jest, usmerene prema njemu)”.
Izvor:m.cdm.me