Mislim na tebe kada se sve oko mene smiri i čuje se samo cvrkut ptica. Pomislim tada – i ti bi uživao u tome.
Sedim i kajem se. Slušam muziku koja mi izaziva najteže suze. Upadam u melodije i reči koje mi cepaju srce na komade. Osećam da si odsutan, da si otišao i da nema nazad. Uživam u tom bolu, jer mi je tvoja ljubav nedostupna.
Pišem. Dolaze mi reči koje nikada nisu dovoljno lepe i jake da opišu ono što osećam prema tebi. Te reči ne mogu nikada da budu dovoljno jake, iskrene, tople i tužne. Na kraju znam da su to reči koje neće promeniti svet koji smo zajeno gradili i na kraju srušili. Ipak, nadam se da će nekada da dopru do tebe i pokrenu lavinu osećanja koja će te vratiti meni.
Nadam se. Ta luda nada nikad ne odustaje. Kroz snove mi se ostvaruje iznova naša ljubav. To su po pravilu veoma bolna jutra. Čekam poruku, proveravam displej, možda ću to jednom opet na mom telefonu “zaslužiti” da vidim. Molim se za čudo.
Grlim samu sebe. Zagnjurim glavu u kolena i njišem se. Neverovatno je kako ne iščezavaš iz mog krvotoka i iz mojih čula. Mogu da osetim teksturu tvoje kože, neobrijano lice i osetim miris tvoje crne majice. Imaš ih milion, ali sve isto mirišu. Kada zatvorim oči, jasno te vidim… Znam raspored pora na tvom licu.
Razgovaram. Tražim nekoga ko može da mi objasni kako da izbegnem neizbežno. Vreme leči sve osim propuštene sudbine. Moja duša pamti tvoj trag i ne odustaje. Ostali smo jedno drugom dužni.
Znam. Moram da nastavim dalje. Pa to je toliko jasno, još niko nije uspeo da zaustavi život. Ne u tom smislu. U svemu ćeš mi faliti. Propustili smo da odživimo ono najlepše od života. Znam da i ti to osećaš. Okolnosti melju vreme i opcije. Toliko mi je teško da zamislim ostatak života bez tebe, da te nema ni u čemu mom, a da mi ipak ostaješ u svemu. Bojim se toga. Strašno je. Možda me neko more kompromisa ipak jednog dana opet približi tebi. Bar na trenutak, da zajedno udahnemo vazduh. Da li je ikada važno “ko je kriv”?