Roditeljstvo 21. veka je fenomen koji se svakodnevno strmoglavo menja. Sve je više roditelja koji veruju da mogu svojoj deci da iskroje put sreće. Mogu na neki način, da – ljubavlju, a ne opsesivnom kontrolom kojom se većina roditelja bavi. Da li će im i kada biti jasno, da se deca vaspitavaju primerom i ponašanjem roditelja, ostaje veliko pitanje.
Ti roditelji kontrolori pre svega imaju, ni manje ni više, nego nuždu (i to veliku) da im deca do sedme godine budu odrasli ljudi. Nameću deci tempo života koji je prikladan dvadesetpetogodišnjaku. Isti ti roditelji bi da izbrišu sve greške koje su činili iz svog života i pred svojom decom glume prepodobne svece. Pa neće moći baš tako lako.
Ako ja provedem ispred ekrana 24 sata dnevno, nije fer da od svoje dece očekujem da preziru internet. Ukoliko nisam neko ko je talenat za sport, pa neću svoje dete terati da polomi obe noge trenirajući tenis kod poznatog velegradskog trenera. To što mi se “omakne” kod kuće da slušam kičerajsku muziku, sigurna sam da će uticati na moje dete i njegove ukuse.
Jasno je, deca jesu i trebalo bi da budu bolja od svojih roditelja, ali budimo realni. Potencijalna inteligencija je produkt naslednog faktora, radoznalost – što je još važnije – takođe. Biti uspešan ne znači biti naučnik ili lekar jer su to mama i tata tako hteli, već je uspešan onaj ko je ostvario sopstvene ciljeve. To je jedini način da bilo ko od nas odživi život u sreći.
Ako su roditelji opsednuti zavišću, dete uglavnom bude zajedljivo. Kopači jama drugima, ne mogu da očekuju decu altruiste. Roditelji koji nemaju kritičko (ne kritizersko), mišljenje, dobiće decu mekšeg karakera. Nema ničega lošeg u svemu tome, osim ideje mama i tata da mogu ama baš sve programirati u životima svoje dece. Pa posle kažu “sve sam im dao, a oni meni tako”…
Deca jesu naša, ali su pre svega svoja. Moraju imati slobodu izbora i krojenja sopstvenog života.
Ako je roditelj srećan i zadovoljan sopstvenim životom, deca će apsolutno isto TO da budu!