Pričali smo se religiji, i sexu. Počeli smo sasvim standardno. Uobičajen dogovor oko dnevnih stvari. Blago zatezanje atmosfere, očekivano.
Padala je kiša. Topla i sjajna.
U takvim natopljenim večerima, nakvašenim izneverenim nadanjima, verujem da biva mekši, i luđi. Prihvatio je izazov. Hteo je da priča o fetišima. Otvoreno i provocirajuće. Okuražio se. Možda zbog zvuka kiše, to u čoveku izaziva neku rastrojenu mirnoću. Neko predsmrtno samopouzdanje. Možda zbog pene od piva….
Dohvatila sam žarač, zabola ga u garež i podigla ustajali pepeo, mešajući ga sa svežinom kiše.
Rekao je da ga ne poznajem, da ga nikad nisam ni poznavala. Da ne poznajem ni Boga. O, Boga! Kada priča o Bogu, bude mi ga žao… Žao mi bude i Boga.
Uvek me ta rastuženost ulovi nespremnu, jer sam na tugu posebno slaba.
Bio je raspoložen. Poneo ga je trenutak. I meni se dopalo to sitno golicanje, nadmudrivanje, barsko raspoloženje. Da se ukaljam, iznerviram.
Rekla sam mu da mešam med sa govnima, u drvenom buretu, da kada dođe do dna, imaće još malo da se zasladi, da poveruje kako sve nije bilo zaludno. Da ga na dnu čeka sladak trag ukusa početka. Oćutao je, u pritajenoj laži nade. Rekao je: “Lažeš”. Da, lažem. Pa šta! U svakoj laži istine ima, zato i lažem.
Lažem jer pada kiša, lažem što me zabavlja izmišljanje, a kiša pada, i bojim se.
Sladili smo se gorčinom. I bili smo.
Izvor: Vjesna Karamazova