Da li postoji na planeti roditelj koji nije tražio svoj lik u deci? Ta mala bića od kako se rode bivaju podvrgnuta raznim analizama. Od onih medicinskih do dezoksiribinukleinskih.
Svako zagleda dete i prve konstatacije su njčešće na koga ono liči. Ovi s’ mamine strane, svi sasvim prirodno, naginju na mamin lik, dok je tatina strana, strogo tatina. I tako u nedogled, sve dok i te bebe ne postanu roditelji, pa njihove bebe preuzmu fokus. Kad čovek postane roditelj izgubi status deteta koje se podvrgava analizi karaktera i crta lica, te daljoj klasifikaciji kom taboru prema karakteristikama prirada. Maminom ili tatinom.
Ono što u ljudima pobuđuje želju za analizom i nalaženjem istih crta lica kod svoje dece je sledeće:
Refleksija večnosti
Deca su ne samo produžetak vašeg DNK već i u metaforičkom smislu prikaz besmrtnosti. Svaki čovek u sebi ima arhetip večnosti. Tako da, kada svoj lik prepozna kod deteta, taj arhetip oživi. Besmrtnost lika. Načelna besmrtnost. Deca u velikoj meri oslobađaju roditelje od straha od smrti.
Ponos
Postoji neki uvek blago prikriveni osećaj ponosa, kada vam neko kaže kako vam je dete lepo. Još ako u sledećoj rečenici treća lica primete kako to isto dete liči na vas, moraćete da se otkinete za jedan zadovoljni osmeh. 2 u 1 je dobitna kombinacija. “I vuci siti i ovce na broju”.
Loza
Postoje oni manje opterećeni večnim životom, kojima je stalo da se produži loza. Tu postoje i ovi napredni koji smatraju da produžetak loze mogu da ponesu i devojčice. Tu se uglavnom gleda da se nekako pronađu crte koje podsećaju na porodicu dominantnog roditelja.
Ispunjena misija
Sve prethodno nekako povezano u jedno. Neobjašnjivo zadovoljstvo i sreća pri pronalaženju zajedničkih crta. Osim što ste postali roditelj, uspeli ste da vaša deca na vrh toga – još i liče na vas. Nema dalje, to je kraj.