Predviđanje, ćerka bogatstva, je najveći izvor nesreće. Uživanje u sadašnjosti, sa osvrtom na naše moralnosti, je najveća sreća. Imanuel Kant
Šta je sreća i kako je povezana sa moralnošću?
Od samog početka postojanja ljudskog društva postojala je i potreba za shvatanjem ključa sreće. Aristotel je govorio da bi sreća trebalo da bude naš primarni cilj u životu, a da bismo bili srećni moramo raditi na svojim vrlinama. U svom čuvenom delu, Nikomahova etika, napisanom 350. godine p. n. e., on predstavlja alate za postizanje sreće, koji su relevantni i dva milenijuma kasnije. U uvodu svog rada, Aristotel kaže: “Svaka umetnost, svako pitanje, svaka akcija i potraga imaju za cilj nešto dobro. I iz tog razloga, dobro je s pravom proglašeno svakim krajnjim ciljem.”
On, dalje, pita: “Šta je krajnji cilj ljudskog postojanja? Naime, njegov glavni interes leži u životnoj nameni pre nego u životnom značenju. Aristotel se još pita šta je najvažniji cilj prema kom treba usmeriti sve naše aktivnosti? Zadovoljstvo? Zastupljenost? Status i ugled? Iako veliki filozof ne negira ove vrednosti, on tvrdi da je sreća glavno dobro na koje bi čovečanstvo trebalo biti usmereno.
Sreću bi trebalo juriti zbog sebe. Od pozitivnog ishoda te trke, korist može imati i ostatak čovečanstva.
Da li želimo novac, zadovoljstvo, brak, decu i pohvale jer verujemo da će posedovanje svega toga da nas usreći? Prema Aristotelu, sve vrline su sredstvo za postizanje sreće, a sreća je istovremeno i put i cilj, i sredstvo i kraj. Sreća nije privremena niti prolazna, već je ona krajnji cilj i svrha ljudskog postojanja. Sreća je vršenje vrline. Ovakva definicija sreće je daleko od one definicije koju nam nudi potrošačka kultura.
Stiče se utisak da što su ljudi stariji, to su srećniji. Mudrost dolazi sa godinama, a više iskustva donosi veće radosti. Prema Aristotelu, autentična sreća ne može biti postignuta do kraja života, jer je ona cilj, a ne privremeno stanje. Naš individualni nivo sreće je rezultat ličnog razvoja i karaktera i zahteva razmišljanje. Mentalnu aktivnost koju Aristotel vidi kao konačno ostvarenje naših racionalnih i intelektualnoh sposobnosti. On razmišlja o sreći kao o primarnom cilju srećnog života.
Čitava poenta ispitivanja prirode sreće jeste da nam pomogne u potrazi za njom.
Ovaj grčki filozof bi sasvim sigurno kritikovao modernu kulturu instant zadovoljenja, jer je još pre skoro 2.500 godina shvatio da ljudi ne mogu da postignu sreću kroz površna ili trenutno prolazna zadovoljstva. On je proniciljvo primetio da je masa čovečanstva u robujućem položaju što se njihovog ukusa tiče. I to mnogo pre pojave digitalih uređaja i njihove odredbe beskrajnog toka informacija koje omogućava internet.
Vrline se postižu održavanjem značenja, koncept sličan Budinom Srednjem putu. Za Aristotela, značenje je način za postizanje vrline. Srednji put je praktična paradigma po kojoj se živi sabran život i pronalazi zdrava ravnoteža, izbegavajući krajnosti poput asketizma i megalomanije.
Aristotelova doktrina vrlina traži zlatnu sredinu. Saosećanje je, na primer, vrlina koja se nalazi baš tu, između apatije i empatije. Hrabrost je još jedna vrlina koju on stavlja na sredinu. A kao njene krajnje vrednosti navodi egoizam i kukavičluk, sa jedne strane i ravnodušnost, sa druge.
Najveća sreća se može postići poštovanjem moralnih vrednosti i to svakodnevno. Iako je neki nivo planiranja i postavljanja ciljeva od suštinskog značaja, navika projektovanja previše budućnosti može uzrokovati nesreću.
Sreća je suptilno iskustvo sadašnjeg trenutka.