Search for content, post, videos

Dugo mi je trebalo da shvatim da je deo mog života bio popravljanje ljudi

popravljanje
popravljanje

popravljanje

Popravljanje ljudi… Svođenje prvih računa u životu dolazi tek sa “prvom zrelošću”. Iako neki ljudi misle da su sazreli ranije, retki su oni koji svode bilo koji “račun” pre tridesete.

Još kao klinka bila sam sunđer između mame tate. Nisam podnosila svađe, pa sam se trudila da im skrenem pažnju sa rasprave, tako što bih ih animirala. Kada mi to nije polazilo za rukom, osećala bih se potišteno i često krivom, što nisam mogla da sprečim sukob…To je bila ku’na aktivnost. A “izvankućne” popravke takođe su bile česte…

Baka je imala problem sa depresijom, te sam ja zbog svoje vesele prirode, kako su je nazivali, bila čest gost kod nje. Mama je verovala kako je moj uticaj na nju fenomenalan, a ja sam mislila da baka pravi najbolje pečene krompiriće u univerzumu. Uvek sam osećala tu potrebu da smirujem stvari u tuđim životima. Od svog sam opet, kontra svemu, pravila konstantnu žurku. Nisam mrzela samo svađe između mame i tate. Nesuglasice među prijateljima takođe su me pogađale. Pokušavala sam da sagledam delove priča i sastavim mozaike koji će opet doneti harmoniju.

Spletke i potpirivanje sam oduvek mrzela. Direktnost sam smatrala najvećom vrlinom, iako se nije uvek pokazivalo tako. Drugima sam želela da budu najbolja verzija sebe, moj život je nekako tekao spontano.

Momci su takođe podlegali popravkama. Full remont – komplet servis – generalka, žargonski. Verovala sam uvek da se sve može ispraviti. Demantovala me je priroda počesto, tačnije DNK nekih ljudi, bilo je moguće krpiti ih, ali popraviti NIKAD. Sva sreća, imala sam dovoljno pameti da ipak od nekih projekata odustanem i krenem dalje. Ne previše pameti, zaista samo – dovoljno! Definitivno sam sigurna da i ja imam poneki kvar. To oni sa “druge strane” znaju bolje…

Međutim, slučajnosti ne postoje, svako od nas ima svoju životnu misiju. Moja je bila popravka, barem dve i po decenije. Videćemo dalje… Nikad se ne zna…

Možda sam mogla da budem na hiljadu i jednom predavanju ili napišem dve hiljade domaćih zadataka umesto što sam “pomagala” voljenim ljudima da reše neke probleme. Sigurno sam mogla. Ali nisam. I opet da mogu – sve bih isto. Jer deo mene je ostao u svima njima, i to moj život čini smislenijim.