Imam privilegiju ili neugodnost, kako se uzme, da živim u perifernom gradskom naselju prestonice, u kući sa dvorištem. U svakom slučaju, život van gradske vreve mi pruža drugačiju perspektivu.
Tako se pre neko jutro u mom dvorištu pojavio prelepi fazan. Čeprkao je, u potrazi za semenom, tek posejanu baštu, sa tek po kojim listom organski uzgojenog začinskog bilja. Glasno razmišljajući, prokomentarisah pred mužem kako je lepa ova fazanica. On se na to podrugljivo osmehnu odgovarajući mi da to nije ženka već mužijak. “Ženke su pirgave i ružne, a vidi kako je mužijak prelep, kao i većina mužijaka u prirodi.”
Ta me je istina pogodila kao grom. Toliko je očigledna da se pitam kako o tome nisam ranije razmišljala.
Mužijaci većine životinjskih vrsta su neuporedivo lepši od svojih ženskih pandana. Šta se onda desilo sa ljudskom vrstom, živim pripadnicima prirode na najvišem evolutivnom stupnju, gde se od žena očekuje da budu lepši pol? Šta se to evolucijom tako unazadilo da su žene te koje bi trebalo da se šepure i dokazuju da se dopadnu partneru? Dok lavovi svojom raskošnom grivom gizdavo mašu, ptice svojim prelepim perijem jarkih boja privlače pažnju. Da ne pominjem mužijaka pauna, kenguri se bore kao u ringu da osvoje naklonost ženke pa su stoga razvili onoliki rep, kao najjači organ kako bi im pružio potporu u borbi oko ženke, kod ljudi se uočava sasvim suprotan trend.
Ženska populacija je postala ekspertna u negovanju svakog pedlja svog tela, korekciji svakog mogućeg i najmanjeg nedostatka ne bi li bila zapažena i postala kandidat za reprodukciju. žene i dalje imaju taj prirodni nagon za majčinstvom, ali borba za njh nekako sve više izostaje. Razloga za takvo izobličavanje polova je mnogo. Razvojem savremenog društva razvijao se i niz stereotipa o tome šta bi žena trebala da ponudi. Nežnost i nega ženskog bića poprimile su drugačije konotacije.
Nameće se logično pitanje – do koje mere taj nesklad može da ide i da li su, u krajnjoj instanci životinje, koje žive u skladu sa prirodom, ipak naprednije od ljudi?