Psiholog Dejvid L. Rozenhan, profesor na slavnom Stenford univerzitetu u Kaliforniji, izveo je neobičan eksperiment. Poslao je svoje savršeno zdrave saradnike kod psihijatra, rekao im da slažu kako čuju nejasne glasove, a da na sve ostalo odgovaraju iskreno. I svi do jednog su zadržani kao psihotični bolesnici.
Da ironija bude veća – jedino su pravi bolesnici prepoznali, i to vrlo brzo, lažne pacijente kao potpuno zdrave uljeze
Probudite se ujutro, a glava vam je već puna obaveza i briga. Krenete na posao, a niste sigurni jeste li isključili šporet. Na pola puta, pomislite kako ste ostavili otključana vrata. Poznato? Događa vam se da ponekad jednostavno ne možete da ustanete iz kreveta? Ponekad ne možete da zaspite do kasno u noć? Ne brinite – ovo su savršeno normalne reakcije na situacije, uspone i padove modernog života. Ipak, budite oprezni, naročito ako razgovarate s psihijatrom. One mogu biti rastumačene i kao simptomi mentalne bolesti. Da je tako, potvrđuju i brojne studije samih psihologa i psihijatara.
Eksperiment sa lažnim pacijentima
Profesor Rozenhan je uverio svojih osam saradnika i prijatelja, savršeno zdravih ljudi, da se prijave u najcenjenije psihijatrijske ustanove, u pet različitih američkih država i kažu da čuju glasove. Rozenhan je lažnim pacijentima rekao da izjave kako povremeno čuju sasvim nejasne glasove u glavi, ali da im se čini da čuju reči prazno, šuplje i tup. Lažni pacijenti nisu prijavljivali nikakav drugi znak bolesti, a osim imena i podataka o zaposlenju, ništa više nisu slagali. Ako budu zadržani u bolnici, Rozenhan im je rekao da kažu kako više ne čuju glasove, a da se inače ponašaju potpuno opušteno i normalno.
Lažni pacijenti su bili: student završne godine psihologije, tri iskusna psihologa, pedijatar, psihijatar, slikar i domaćica. Niko od njih nije imao nikakvu istoriju mentalnih oboljenja u porodici. Ako ih prime, trebalo je da ostanu u ustanovama dok ne budu uredno otpušteni. Niko od osoblja, ni u jednoj od klinika, nije znao za eksperiment.
Eksperiment je dao poražavajući rezultat. Svih osam lažnih bolesnika je zadržano u ustanovama, sedam sa dijagnozom šizofrenije i jedan kao manični depresivac.
Čak i tokom boravka u klinikama, niko nije provaljen od strane medicinskog osoblja.
Rozenhanovi saradnici su na kraju otpušteni, sa dijagnozom šizofrenija u remisiji (prolazno popuštanje simptoma). U ustanovama su proveli od sedam do pedeset i dva dana (!).
Kad je eksperiment razotkriven, bolnički dosijei su otkrili još šokantnije detalje. Zaposleni su i najobičnije aktivnosti tumačili kao bolesne. Kada je jedan od lažnih bolesnika zapisivao nešto u svojoj beležnici, to ponašanje je okarakterisano kao napad pisanja i označeno kao patološko. Istovremeno, to ponašanje je kod ostalih bolesnika izazvalo sumnju da je lažni pacijent u stvari novinar ili istraživač na zadatku.
Nema kući dok ne priznaš
Kad su se jednom našli u klinici, niko od lažnih bolesnika nije mogao da ode kući dok ne prizna da je bolestan i pristane da pije lekove. Jedan od njih je tu situaciju kasnije opisao na sledeći način: “Rekao sam prijateljima i porodici: izaći ću kad izađem. Biću tamo nekoliko dana i doći ću kući. Niko nije ni sanjao da ću ostati skoro dva meseca. Jedini način da izađeš je da im kažeš da su u pravu. Rekao sam da sam lud. Lud sam, ali mi je sad bolje”.
Profesor Rozenhan je sve vreme znao da će njegov eksperiment naići na žestoke kritike. Na kraju krajeva, njegovi saradnici su lagali da čuju glasove, a doktori se oslanjaju baš na izjave pacijenata. Iako je nesposobnost osoblja da prepoznaju zdravog čoveka jasno pokazana, ove kritike imaju svoju težinu. Ali, ovaj hrabri i smeli eksperiment je imao i svoj drugi deo.
Eksperiment- faza druga
Pošto je u stručnim krugovima obelodanio svoju prevaru, Rozenhan je kontaktirao vrlo uglednu kliničko-istraživačku ustanovu i zamolio ih da učestvuju u drugom delu ogleda. Zaposleni ove bolnice su čuli za rezultate prvog eksperimenta, ali su bili uvereni da se takvi propusti njima ne mogu dogoditi.
Dogovor je glasio ovako: profesor će im tokom tri meseca poslati jednog ili više lažnih pacijenata, a njihov zadatak je da ih prepoznaju. Takođe, za svakog ko se prijavi, lekari će dati procenu i kolika je verovatnoća da je prevarant.
Kao rezultat, stručnjaci ugledne klinike su od 193 pacijenta prepoznali četrdeset i jednog lažnog. Za četrdeset dvoje su smatrali da su sumnjivi.
Rezultat je svakako sjajan, s jednim malim problemom: Rozenhan im nije poslao nijednog lažnog pacijenta.
Dakle, stručnjaci ugledne klinike su skoro polovinu pacijenata koji su došli da traže pomoć proglasili zdravim ili sumnjivim. Ovaj deo studije postao je kamen temeljac svim kritikama moderne psihijatrije. A ima ih sve više.
Osim osnovnih pitanja, postavlja se i sledeće: kako su u jednoj tako uglednoj klinici mogli da poveruju da im je Rozenhan poslao 40, pa i 80 ljudi? Koliko pacijenata oni obično prime na pregled tokom tri meseca (koliko je eksperiment sa njima trajao) kad su sad pomislili da im je 80 smešteno? Možda su se takmičili ko će uhvatiti više lažnjaka? To što su bili tako revnosni u prepoznavanju uljeza, govori i koliko su inače revnosni u otkrivanju pravih šizofreničara, depresivaca i neurotičara.
Ipak pravo pitanje koje ovaj eksperiment nameće jeste koliko su zapravo stručnjaci laki na dijagnozi, bilo da je ona ludak ili prevarant?
Zaključak profesora Rozenhana, objavljen zajedno sa celim eksperimentom u časopisu Science, glasio je: “Svaki proces postavljanja dijagnoze koji dozvoljava sebi ovako masivne greške ne može se nazvati pouzdanim. Očigledno je da u psihijatrijskim bolnicama nismo sposobni da razlikujemo zdravog od bolesnog”.
Profesor je dalje zaključio da je problem u dijagnozama i “etiketiranju”. Predložio je reformu koja bi podrazumevala da se bolnice usmeravaju na konkretne probleme ljudi, a ne na dijagnoze kojima pacijente jednostavno trpaju u fioke, bez mnogo udubljivanja u njihovo realno stanje.
Profesor i njegova studija su oštro kritikovani od strane “struke” jer su njegovi saradnici lagali. Tako su, navodno, mogli lagati bilo kog doktora da ih nešto boli. Ipak, kritike padaju u vodu zbog drugog dela studije s nepostojećim lažnim pacijentima.
Ono što eksperiment dovodi na sasvim novi i za samog profesora neočekivani nivo, jeste pitanje kako su mentalno oboleli pacijenti uspevali da prepoznaju uljeze? Oni bi trebali imati poremećeno viđenje stvarnosti, jer su ludi, zar ne?
Pre 30 godina psihoterapija još uvek nije postojala. O njoj smo pisali ovde. Tada je mišljenje psihijatara bilo veoma cenjeno i poštovano. 1988. godine, dva istraživača su zamolila grupu od 290 psihijatara da analiziraju psihološki profil osobe kroz njen pisani intervju. Polovini su rekli da je u pitanju crnac, a drugoj polovini da je belac. Zaključak: psihijatri pripisuju nasilnost, sumnjivost, opasnost po sebe i okolinu pacijentima crne boje kože čak i kada potpuno identičan dosije za belca ne izaziva takve procene.
Ovo podseća na jednu surovu istorijsku činjenicu. Do izbijanja građanskog rata, psihijatri su u SAD robove često označavali kao mentalno obolele, koristeći dijagnozu drapetomanija – iracionalna želja za slobodom.
Ugrožena ljudska vrsta
U bihejvioralnoj nauci, normalno znači ono što ne odstupa od prosečnog. Takva definicija, dalje, svrstava Ajnštajna, Teslu i da Vinčija među potpuno – nenormalne. Jer, oni su definitivno odstupali od proseka.
Zaključak se nameće sam – normalan je onaj koji se ponaša kao većina. Dakle, ako većina laže i krade, laganje i krađa su normalni. Ako većina sluša jednu vrstu muzike, ostali su nenormalni. Ako većina glasa za jednu stranku… i tako dalje.
Majkl Foukolt, jedan od najvećih kritičara savremene psihijatrije, naglasio je da je težnja za samopovređivanjem jedan od osnovnih simptoma mentalnog oboljenja. Ako je tako, nastavlja on, onda je ljudska vrsta u celini teško mentalno obolela, jer kroz celu svoju istoriju uništava svoje okruženje, a samim tim i sebe. Ako to nije dovoljno za dijagnozu, ja stvarno ne znam šta jeste.
Izvor: Atma