Od pamtiveka, što pisanog, što crtanog, naša vrsta je želela da prevari starost i produži mladost. Tragalo se za magičnim travama, melemima, napicima ne bi li se nekako zaustavilo neumitno kretanje vremena kroz prostor, a boga mi i kroz ljudsko telo. Eliksir mladosti je bio zapovedni nivo na dvorovima bogatih vladara, dok se sirotinja zadovoljavala pokušajima da preživi i život u starosti. Preci su umrli, kako vreme i zapoveda, a današnje generacije su izgleda eliksir večne mladosti pronašle na sasvim neočekivanom mestu. Sjajna Mirjana Bobić Mojsilović i njeno viđenje večite mladosti.
“Najbolji, najjeftiniji i najdelotvorniji eliksir lepote i večne mladosti je, bez konkurencije – fotošop.
Magija fotošopa može sve – otvara u struku, produžava noge, skida celulit i deluje bolje od najboljeg fejs-liftinga. A za potrebe spektakularne lepote može da promeni i boju očiju. Skida tamne kolutove, podiže opuštene obraze, poravnava podvaljak, pegla bore oko usana.
Kad pogledamo naslovne strane novina, uterani smo u jedan opasan koncept, u koncept vlastite nedovoljnosti.
Nikada nismo dovoljno dobri, nikada nismo dovoljno mladi, lepi, vitki, nasmejani i sveži. Fotošop je neka vrsta simboličkog pokušaja da zadovoljimo nenormalne standarde koje nam nameću mediji. A fotografija je postala nešto kao naše drugo ja.
Život koji se odvija na Fejsbuku, Instagramu ili u foto galeriji supersoničnog mobilnog telefona, ispostavlja se kao jedini život koji je vredan. Otuda nije čudo da se sve, ali apsolutno sve, mora fotografisati. Kao da živimo da bismo se fotografisali i potom ulepšali u fotošopu. Narcizam savremene kulture doživeo je svoj vrhunac u konceptu neprestanog fotografisanja – ja sam predmet svog sopstvenog fokusa, ja imam dokaze da postojim, da živim, da se zabavljam i da sam savršeno lep/a.)
Ako ste se nekad zapitali zašto žene zinu kad hoće da naprave selfi, pročitajte ovde.
Tako svako dobija priliku da postane jedna nestvarna, bolja verzija sebe samog. Što je lepo kada je u pitanju igra, ali vrlo opasno kada postane opsesija.
Jer, sve te fotošopirane fotografije nisu ništa drugo do instant uspomene na ono što nikada nismo bili. To je, na filozofskom planu, ključni dokaz da živimo u prošlosti – nemoj da me gledaš sada, pogledaj me kako sam izgledala prošle nedelje, mnogo sam lepša na fotografiji. Naše fotografije postaju naše prvo ja. One komuniciraju jedna sa drugom, dopisuju se, dele komplimente jedna drugoj i zakazuju sastanke. Vise na virtuelnim zidovima društvenih mreža, prikrivajući naše strahove, kojima nas mediji neprestano bombarduju, da nikada nećemo biti dovoljno mladi, lepi i savršeni.
I da stvarnost nije bitna.
Nekada je fotografija predstavljala naš pokušaj da se sačuvamo “zauvek” i nije slučajno da se govorilo o ovekovečenom trenutku.
Poenta je da danas večnost traje nekoliko trenutaka, a da najdivnije trenutke stvarnosti, često provodimo zureći u elektronske “dokaze večnosti”. Koji su, paradoksalno, trošniji od bilo koje, nekadašnje, crno bele fotografije na kojoj smo nesavršeni, istiniti i živi.”
Izvor: AllMe