Anksioznost kao bolest modernog doba napada sve staleže i kategorije. Objašnjena je kao strepnja, nejasan strah bez očiglednog spoljnog povoda. Od straha se razlikuje zbog svoje neodređenosti jer nije vezan za neki određeni objekat/događaj. U ovom neprijatnom osećanju dominira osećaj iščekivanja neke neodređene nesreće. Kada se događa često, ometa život, pa ljudi na svakodnevne događaje gledaju kao na potencijalnu opasnost. To umnogome ograničava njihovo kretanje, da se ne bi susretali sa opasnostima i veoma često je anksiozni poremećaj praćen zatvaranjem u četiri zida – dug vremenski period.
Anksioznost je simptom, znak, alarm da osoba više nije u stanju da trpi i potiskuje neka osećanja koja je do tad potiskivala. Osećanja koja se najčešće guraju pod tepih su tuga, bes, bespomoćnost, strah i slično.
U srži jednog simptoma može da leži niz traumatskih iskustava. Na primer, ukoliko osoba ima strah od otvorenog prostora verovatno je trauma koju je mozak zapamtio doživljena na otvorenom, uključujući povredu emocionalne granice.
Anksioznost postoji dok god se potiskuju osećanja. Ona se i javila zbog nemogućnosti kontrole emocija. Što je duže emocija potiskivana ona sve više raste u umu pacijenta. Osoba počinje da ima fizičke manifestacije koje se ogledaju u grčenju mišicnog tonusa (nemogućnost kontrole tikova), iznenadna preznojavanja, nemogućnost kontrole bešike, prekidi u snu zbog plitkog disanja.
Mehanizmi kojima se borimo protiv anksioznost su:
Borba – nastojanje da se eliminišu misli koje izazivaju napade. Što se više osoba odupire negativnim mislima, napadi panike i straha su intenzivniji. Prihvatanje davne traume automatski eliminiše trenutni strah od nje.
Izbegavanje – izbegavanje mesta i situacija koji su vezani za strahove. Treba se suočiti sa izvorom svoje bojazni.
Analiza – konstantno razmišljanje o tome šta izaziva strah, mentalna borba sa sećanjima. Prihvatanje činjenice da ne može sve da kontroliše – pacijentu donosi smirenje.
Ukoliko pacijent želi da se oslobodi anksioznosti, mora odustati od ideje da kontroliše osećanja! Odustajanje od kontrole na znači prepuštanje problemu već samo prihvatanje činjenice da puno toga ne zavisi od vas. Kada se anksioznost pojavi, umesto da joj se suprotstavite – vi je samo prihvatite, bez analize i otpora. Proces je dugotrajan, uglavnom uključuje i psihoterapije. Ali najvažniji činilac u borbi protiv nerealnih strahova, je sam pacijent