“Anksioznost kod mene doseže dosta rane uspomene, imala sam nervozu u sebi kad sam imala 8 godina, sećam se. Ja sam uvek uznemirena, a ne činim se takvom nekome ko me ne poznaje. Uprkos tome, sklona sam masovnim napadima anksioznosti i, iako uglavnom znam koji su okidači, ja ne mogu da sprečim te napade.
Evo na primer, danas poslepodne. Živela sam nekoliko nedelja pre toga bez anksioznosti i bilo je divno. Išla sam okolo kao normalna osoba, obavljala svoje poslove, bilo mi je stalo do čistoće kuće i potreba dece. A onda sinoć, moja beba me probudila milion puta bez razloga, imala sam menstruaciju i odlive, to je bio ponedeljak posle famoznog vikenda, zatim mi se moj “trećak” vratio kući žaleći se na glavobolju.
Večerao je i otišao u krevet. On je tip deteta koji nikad ne idu rano i tako u krevet. Moje srce je htelo da iskoči iz grudi. Sve što mi se ceo dan gomilalo – dostiže vrhunac, a najviše iracionalne misli opsedaju mozak.
Bila sam sigurna da je mom sinu muka. Da nije samo malo bolestan. I da to nije ona vrsta bolešljivosti koja će proći. Ne, to je nešto što će ga verovatno ubiti. Neki redak virus… ili možda tumor na mozgu? Mislim u sebi, nešto sa njim opasno nije u redu.
Vidite?! Nema smisla da se ode toliko daleko, ali kada anksioznost napada, moj um stvori scenario koji je najgori mogući.
A stvar je u tome što sam mogla da vidim šta se dešava. Mogla sam da vidim koliko su iracionalne moje misli, ali nisam mogla da ih zaustavim! Nisam mogla da zaustavim srce, “odsečene” noge, i “smešne” misli koje mi lete kroz glavu.
Onda sam počela da brinem brige. Pitam se da li je moj sin mogao da “pokupi” ovu nervozu. Poslednja stvar koju želim na ovom svetu jeste da mi deca obole od anksioznosti. Jako dobro znam šta je to, i srce bi mi prepuklo da znam da ovo trpe i njih dvoje, ovo osećanje.
…I tako sam sedela pored sina nudeći mu gutljaje vode i pokušavajući da ga umirim. Pokušavajući da ga utešim, sve dok hormoni stresa preplavljuju moje telo i osećam se potpuno bespomoćno. Sve što sam želela je da nastane neka umirujuća sila na svetu za mog sina koji se uopšte ne oseća previše loše, ali protiv sebe nisam mogla – da se ja umirim.
Kad anksioznost “udari”, to me sprečava da budem onakva majka kakva želim da budem. Nisam u stanju da suštinski budem prisutna sa svojom decom. JA SAM NEGDE DRUGO – ZAROBLJENIK SVOJIH MISLI. Trebalo bi da sam potpuno odrasla i zrela, međutim ja se pretvaram u pravo u dete, i bivam nemoćna i ranjiva.
Onda mrzim sebe. Želim da prekinem to, ali ne mogu. Očajnički želim da se vratim staroj sebi, ali moram da čekam i to često izgleda kao zauvek. Ponekad strah prolazi u roku od nekoliko minuta, sati. Ponekad je napad takav, da prođe tek za nekoliko dana ili nedelja. Pa čak i kada imam neki period bez anksioznosti, od nekoliko nedelja, znam da će se vratiti. Uvek je tu negde…svrbi me.
Ja nemam rešenje. Lekovi na mene nikada nisu delovali, ali znam da su mnogima, lekovi spas. Dnevna meditacija i vežbe mogu da mi pomognu. A prepoznavanje takvog napada panike, nekada mi omogući da koristim svesnost i disanje, da bih mu smanjila efekte. Ali ponekad je suviše veliki i ružan, i ja bivam njegova žrtva dok se ne završi.
Postoji jedna stvar koju sam počela i svojoj deci da govorim: “Osećam uznemirenost sada. Mislim da bi trebalo da sednem na trenutak.”, mislila sam neko vreme da je to užasna ideja. Mislila sam da bi trebalo da sakrijem nervozu od svoje dece, da ih zaštitim. Ali sam shvatila da oni svakako reaguju na moje loše stanje, tako da sam morala da im kažem zašto ne mogu da se igram ili ih slušam i pričam sa njima.
Rezultati su bili nekako neverovatni. Moja deca su na neki način bila “razumljivija”. Prestali bi da se igraju i stavili bi ručice na moja ramena, rekli mi nekoliko lepih reči, a zapravo su učinili da se osećam bolje. Ogromno olakšanje osetim kad samo verbalizujem da sam anksiozna. Ali posebno ohrabrujuće saznanje je da moja deca mogu da čuju o mojoj anksioznosti, i budu u redu sa njom.
Znam da moja anksioznost nije njihova odgovornost. To nije teret koji želim da nose. Dajem sve od sebe da ih zaštitim od toga. Ja brinem o sebi kako umem i znam. Dobijam pomoć kad je to potrebno. I verujem da, uprkos njoj, sam sjajna majka.
Ali moja sklonost ka anksioznosti boji moje majčinstvo bojama koje ne volim. To je uništilo čitave nedelje i dane mog života sa decom.
Nadam se, ako ništa drugo, ako i imaju anksioznost, da ih to uči da budu saosećajniji, to je negde i iskustvo više u preventivi anksioznosti kod sebe. I nadam se, da ako se u bilo kome od njih dvoje razvija ta sklonost, da će moći da je prepoznaju. I da pomognu sebi.
-priča je jedne mame koja se bori sa ovom opakom podmuklom bolešću.
U cilju da nekome pomogne, ovo je sjajna ispovest sa malim mehanizmom za suzbijanje anksioznosti, kada ste majka i žena. Jako je teško boriti se sa nečim što kad vas “napadne” – ne znate kad će da vas pusti. A anksioznost je to