Celog života smo, bez znanja, iteroparitetni. To znači da imamo sposobnost da proizvodimo potomstvo više od jednog puta. Što je dobro, jer bi bilo šta drugo značilo momentalnu smrt nakon jednog odlučujućeg seksa. Iteroparitetne životinje reprodukuju se nekoliko puta tokom života. Semelparitetna stvorenja, sa druge strane, imaju samo jednu šansu za parenje, gde daju sve od sebe, a potom umiru. Najpoznatiji primer su lososi. Oni plivaju uzvodno, izbegavajući medvede celim putem, kako bi se posvetili mrešćenju na mestu gde su se izlegli, a zatim odmah uginuli. Ženka džinovskog pacifičkog oktopoda štiti i neguje svoja jaja, a kada se izlegnu, ona ispušta mlaz vode kako bi im pomogla na putu, dok umire. Postoje čak i neki mužjaci torbara koji dobiju ogroman porast adrenalina u sezoni parenja. Adrenalin im uništava imuni sistem dok se konstantno pare, nakon čega umiru.
Iz očiglednih razloga, ovaj sistem reprodukcije favorizuje životinje koje mogu da napuste svoje mladunce, u odnosu na one koje moraju da ostanu sa njima i podižu ih.
Semelparitet nije uobičajeno stanje za životinje. Ono zahteva nagle i pravovremene promene u energiji, sposobnost da se ignorišu najosnovnije potrebe za preživljavanjem, zarad parenja, kao i rađanje mladunaca koji su sposobni da se sami staraju o sebi odmah po rođenju. Čini se da je svaka vrsta semelpariteta nastala iz iteropariteta. Pravo je čudo, imajući u vidu sve što je potrebno za uspešan semelparitet, kako se uopšte razvio.
Kolov paradoks i semelparitet
Ili se bar čini tako. Lamon Kol, biolog koji je ranih ’50.-ih obrađivao podatke, objavio je model rasta stanovništva na osnovu reprodukcije koju je započelo tek nekoliko ljudi. Trebalo bi da je mnogo više semelpariteta na svetu, tvrdio je. Odnosno, onih koji umiru nakon jednog seksa. Posmatrao je reproduktivne stope kako bi zaključio zašto neke životinje žive duže od drugih. Otkrio je da vrste koje žive samo godinu dana imaju potrebu da proizvedu samo jedno potomstvo više po leglu od vrsta koje su višegodišnje kako bi održale isti rast populacije. Tako da mali porast u veličini legla favorizuje semelparitet. Zašto je, onda, tako redak?
Postoje razlozi zašto ljudi nisu semelparitetni tj. zašto ne umiru nakon samo jednog seksa.
Neko mora da odgaja bebu koja, po svom rođenju, nije u stanju da sama brine o sebi. Zato ljudi kao i mnoge životinjske vrste moraju da ulažu dodatne napore u odgajanje potomstva, za razliku od lososa. Međutim, kako smo evoluirali do tog nivoa, uopšte? Ako je semelparitet (smrt nakon seksa) biološki favorizovan, zašto bi postojali preci primati kojima je bilo potrebno nekoliko godina da odgoje svoje potomstvo? Zašto nismo poput nesrećnih australijskih torbara? Ovaj jaz između prednosti semelpariteta i njegove relativne retkosti postao je poznat kao Kolov paradoks.
Bolje modelovanje znači da živimo
Kolov paradoks, poput mnogih drugih koji su opovrgnuti brzim osvrtom na dokaze, nije opstao dugo. Ljudi su bili brzi da uoče mane i izgrade bolje modele. Na primer, Kol nije posmatrao smrtnost kod mladunaca u odnosu na smrtnost kod odraslih. On je pretpostavljao da će svi preživeti do njihovog dogovorenog vremena za smrt. U stvarnosti, postoji stopa smrtnosti kod plodnih odraslih jedinki i mladunaca. Razlika u ovim stopama je uticala mnogo na to da li je smrt nakon seksa opcija. Ukoliko vrsta ima užasnu stopu smrtnosti odraslih, ali je stopa smrtnosti mladunaca relativno niska, bolje je promeniti sistem u novoj generaciji, nego istrošiti resurse.
Isto važi i za faktore okruženja. Reprodukcija skoro uvek zahteva rizik i energiju. Bilo da je u pitanju losos koji pliva kilometrima da bi doneo jaja do tihog i mirnog mesta u potoku gde se mogu bezbedno izleći ili pustinjski torbar koji ima kratku ali obilnu sezonu, tokom koje ima malo slobodnog vremena. Ukoliko je potrebno 90% energije jedne vrste da proizvede mlade, korišćenje 100% te energije za proizvodnju većeg legla je bolja strategija od čuvanja 10% i manjeg legla.
Sa biološke strane gledano, priroda je svim vrstama namenila smrt nakon seksa, ali je evolucija stala u odbranu populacije. Danas znamo da gomila spoljnih faktora utiče na to kako će se produžiti jedna vrsta. Ipak, konačni kraj nakon kreiranja nečeg novog sadrži u sebi dozu mistike i privlačne sile ka nepoznatom, a bliskom. Pitam se, da li i lososi na seks gledaju kao i ljudi?
Izvor: Nacionalna Geografija