Koji svet mi živimo?
Živeli smo decenijama u ubeđenju da je Jugoslavija najbolja zemlja i da je socijalizam najbolji sistem. Da je Tito rođen u Kumrovcu i umro 1980. Verovali smo da je Hitler izvršio samoubistvo u svom bunkeru u Berlinu, da su nam Amerikanci saveznici. Kao i to da postoje 4 godišnja doba, da se pivo pravi od ječma, hmelja i vode a vino od grožđa. Da su brak i porodica sveta stvar, da nije lepo lagati i krasti, da deca treba da se igraju napolju.
Živeli smo u ubeđenju da je ljubav najlepše osećanje na svetu, da treba pomagati starijima i slabijima od sebe. U školi se uči znanje, da ribe dišu na škrge, da je nebo plavo kad nema oblaka, da na čelo države treba da dođu najbolji i najpametniji. Da piramide postoje samo u Egiptu. Atlantida nikad nije postojala. Sloveni su došli sa prostora iza Karpata. Na TV vestima uvek kažu šta se zaista dogodilo. Da je fluor u pasti dobar za zube, i da je pred nama svetla budućnost.
I onda smo se jednog jutra probudili. I ugledali jedan potpuno drugačiji svet, u kojem je sve drugačije od onoga što smo mislili. Shvatili smo da ništa nismo znali. I onda nije čudno što smo oguglali na sve i ponašamo se kao zombirani. Ali, pitanja se moraju postavljati.
Šta je onda istina, šta je ovaj svet u kojem živimo? Šta je život? Hoće li se tako isto sve drastično promeniti za nekoliko decenija u budućnosti? Da li je sve stvar perspektive? Postoji li objektivna istina ili je sve samo politika?
Još uvek imamo izbora. Možemo izaći iz ovog materijalnog sveta i ući u svet u kojem je sve radost, istina, mudrost i ljubav. Taj svet postoji i paralelan je ovome. To je svet unutrašnje istine. Istinu treba pronaći u sebi, u svom srcu. Svako od nas u sebi gaji svoj raskošni vrt. I svi smo mi ovde s razlogom. Sve ima svoj smisao. Ništa nije slučajno. Pa ni to što su nas toliko dugo varali. Sada znamo i bićemo oprezni.