Najnovije istraživanje Emori Univerziteta iz Atlante pokazalo je da je moguće da su neke informacije biološki nasledne. I to kroz hemijske promene koje se dešavaju u DNK lancu. Tokom istraživanja se došlo do zaključka da miševi mogu da naslede uspomene svojih predaka o traumatičnim i stresnim iskustvima. Naime, timu istraživača je bilo potpuno neshvatljivo da jedinke koje se nikad nisu srele sa visinom i padom sa visine, imaju strah od iste. Treba napomenuti da su svi primerci rođeni u laboratoriji. To je nešto što mi danas nazivamo urođenim strahom. Ali, da li je zaista moguće objasniti ga prenosom informacija kroz DNK lanac?
Dr Brajan Dias sa katedre za psihijatriju ovog univerziteta je izjavio da nam rezultati ovakvog istraživanja omogućavaju da shvatimo kako iskustva naših roditelja značajno mogu da utiču na strukturu i funkciju nervnog sistema narednih generacija. Čak i pre nego što razmišljaju o zasnivanju porodice.
Ovo ukazuje na to da su uspomene nekako prešle iz mozga u genom. Time im je omogućeno da budu prenete budućim generacijama. Istraživači se sada nadaju da će shvatiti na koji način se vrši prenos informacija. Kao i koji to deo DNK lanca ga nosi. Profesor Markus Pembri, pedijatrijski genetičar sa londonskog univerziteta, je rekao da ovakva istraživanja obezbeđuju potencijalno neoborive dokaze za biološki prenos uspomena. Takođe je dodao da se ovakav prenos vezuje isključivo za stresne situacije. To su one koje mogu prouzrokovati fobije, anksioznost i posttraumatske stresne poremećaje. “Pretpostavljam da nećemo razumeti rast neuropsihijatrijskih i metaboličkih poremećaja ukoliko ne uzmemo i multiregionalni pristup u obzir.”, izjavio je profesor Pembri.
Profesor Volf Reik, šef epigenetike sa Kembridža, tvrdi da je potrebno još istraživanja pre nego što se ovi rezultati primene na ljude. “Ovi rezultati su ohrabrujući jer oni dokazuju da transgeneracijsko nasleđe postoji. Posredovano je epigenetikom, ali su neophodne pažljive studije pre nego što se ovakav model primeni na ljude i njihove uspomene.”
Kako izvorni članak objavljen u prestižnom časopisu Nature zaključuje: “Naši rezultati daju okvir za rešavanje kako se uspomene mogu preneti generacijski, na neuroanatomskom i epigenskom nivou.”
Da li naš DNK može preneti uspomene naših predaka kroz gene?
Da li nešto kao što su duhovne evolucije može da se uplete u genetsku sekvencu i prenese na sledeću generaciju?
Možda će do potpunih odgovora proći još mnogo generacija, ali sad barem postoji okvir u kom se kreću pitanja. Možda se konačno objasni poreklo urođenih strahova i deja vu fenomen.