“Strah je samo zid koji treba preskočiti”…
Milica je dvadesetčetvorogodišnja devojka iz Zrenjanina koju, pored lepote, krasi puno talenata i interesovanja. Studentkinja je Tehničkog fakulteta “Mihailo Pupin” iz Zrenjanina, aktivistkinja u inicijativi “Još uvek vozim”, roni, bavi se kajakingom, surfingom. A nedavno je je njen tekst o tome kako je letela padobranom zainteresovao puno mladih širom Srbije da se oprobaju baš u tome.
Manipulacija strahom – najjači marketinški alat
Ko je Milica Knežević koju mi ne poznajemo u 3 rečenice?
Osoba koja se trudi da maksimalno iskoristi svaki trenutak u životu. Neko sam ko jedva uspeva da se koncentriše na samo jednu stvar. Vremena mi nikada nije dovoljno. I definitivno volim da se isplačem kada mi je teško, mada smatram svojom manom to što znam često da zaplačem i za sitnice.
Šta bi volela da poručiš mladima koji prate tvoje avanture preko Instagrama i bloga, a plaše se da se oprobaju u svemu što ti radiš? Kako se ti suočavaš sa strahovima?
Zaista sve radim pre svega zato što to želim. Ali mi je jako drago da to inspiriše i neke druge mlade ljude da ostvaruju svoje snove. Uvek kada dobijem pitanja o tome kako sam imala hrabrosti za nešto, moj odgovor je da to nije ništa što bilo ko drugi ne može da uradi. Sve se svodi na to da li hoćete ili nećete. Strah je za mene samo zid koji treba preskočiti. Zid iza kojeg se nalaze sjajne stvari. Sve ono najbolje što mi se desilo, desilo se kada sam izašla iz svoje zone komfora. Shvatila sam da najveće barijere mogu samoj sebi da postavim. I to baš iz straha od novog i nepoznatog, i zato savladavajući svaki od strahova naučim mnogo toga o sebi, ali i drugima.
Šta si naučila boraveći u Orlandu što bi volela da implementiraš u Srbiji?
Naučila sam pre svega da različito ne znači loše. Baš naprotiv lepota u toj različitosti. Videla sam koliko je moguće proći ulicom a da te ljudi ne posmatraju kao cirkusku atrakciju. Prosto je mnogo šira slika koju ljudi imaju o drugim ljudima i to je ono što nam možda ovde fali. Ta šira slika se ne odnosi samo na to što je ovde normalno da te sažaljevaju iako ne znaju ništa o tebi i da te tretiraju kao manje vrednu osobu, već i na to da je poštovanje ljudskih prava mnogo više od slova na papiru. Zato radim sve što je u mojoj moći da utičem da se neke stvari promene, ma koliko male one bile.
Međutim, moram reći da sam isto tako naučila da neke stvari koje ima Srbija, a to su pre svega naš odnos prema porodici i prijateljima, ne može ništa da zameni.
Ko ti je najveća podrška u životu?
Najveća podrška su mi moja porodica i najbliži prijatelji. Naravno i dečko, mada je taj status, posle devet godina, odavno prevazišao 🙂
Koje tri osobe te najviše inspirišu?
Helen Adams Keller je neko za koga sam čula relativno skoro, iako je živela u prošlom veku, ali od tog trenutka je njen život i uopšte njena životna priča mnogo uticala na moja razmišljanja. Sigurno da postoje osobe koje su jednako ili više inspirativne i to je individualna stvar šta je to što nas inspiriše, ali neki ljudi ili događaji nas jednostavno inspirišu bez nekog posebnog objašnjena. Pa ako još uvek niste čuli za nju, moja preporuka je da iskoristite Google.
Druga osoba jeste moja baka Bjelica. Ona nije postala svetski poznata, niti je uradila stvari koje danas većina smatra uspehom. Ali svakako je uticala na moj život u svim mogućim aspektima. Sama njena životna priča o tome kako je odrasla, na koji način je uspela da se školuje, do toga da je morala da napusti porodičnu kuću je dovoljna da nauči čoveka koliko su bitne male stvari u životu i šta znači boriti se za sebe i svoju porodicu. Od rođenja je, naravno uz moju majku, oblikovala ono što danas jesam. I na tome sam im beskrajno zahvalna.
I na kraju, mada može zvučati prepotentno, ja sam ta koja sebe inspiriše. Smatram da svako treba da teži ka tome da pre svega bude inspiracija sebi. Samim tim biće i inspiracija za druge. Koliko god bili okruženi porodicom i prijateljima, dođe svakodnevno trenutak kada ostanemo sami sa sobom. Trenutak kada treba da utešimo, ohrabrimo ili jednostavno čestitamo sebi na svemu što smo uspeli da prevaziđemo i postignemo. Zato pre nego što potražite inspiraciju u nekom drugom, proverite – možda je već imate u sebi.
Kako je nastao blog Izaberi da živiš i šta je vizija bloga?
Blog je zapravo nastao kao završni rad na jednom kursu koji sam pohađala, mada se ideja rodila mnogo pre toga. Moj cilj jeste pre svega da ljudi koji su iz nekog razloga „drugačiji od ostalih“ ili se samo ne uklapaju u kalup onoga što je opšte društveno prihvatljivo ne zaborave da nisu manje vredni. Da bez obzira na poteškoće sa kojima se susreću, mogu da žive život punim plućima. Takođe, fokus je i na mladim ljudima kojima želim da pokažem da nema razloga da odustaju od svojih snova, ma kakve snove imali.
Koja je tvoja omiljena knjiga?
Nemam jednu omiljenu knjigu jer ih skoro uvek čitam u skladu sa onim kako se osećam. Tako da je svaka nova knjiga tu da me opusti kada sam umorna od svega, da naučim nešto novo kada čitam knjige vezane za stvari koje me zanimaju ili da me motiviše i da mi vetar u leđa kada je reč o knjigama koje su autobiografije i zaista lične priče. Sigurna sam da nam svaka knjiga može pomoći na neki način.
Šta su ti planovi za naredni period?
Iako uvek imam listu želja i planova za koje ne znam ni kako, ni kada ću ih realizovati, uvek se trudim da se fokusiram na ono što se trenutno dešava. Tako da sam se maksimalno posvetila treninzima i pripremama za naredna takmičenja u atletici. Moji snovi nikada nisu mali, pa zašto mi cilj ne bi bile sledeće paraolimpijske igre u Tokiju. J Pre nekoliko dana sam saznala da sam jedna od stipendista Ambasade Sjedinjenih Američkih država što znači da ću deo studija nastaviti u Americi, pa ubrzano pripremam sve što je potrebno jer želim maksimalno da iskoristim priliku koja mi je pružena. Kako mi je blog do sada bio samo hobi, radim na tome da mu se zaista ozbiljnije posvetim i podignem ga na viši nivo.
Koji je tvoj omiljeni citat?
Zapravo jako volim citate i koristim ih da me inspirišu na različitim poljima. Ali ako bih morala da izaberem jedan, to bi bio „I’m not what happened to me. I’m what I choose to become“ – Karl Gustav Jung. Nekim čudnim spletom okolnosti sam taj citat pročitala u trenutku kada mi se dogodila najgora stvar u životu i kada zaista nisam želela da budem ono što mi se dogodilo, i taj citat mi je nekako dao podsticaj da vidim da sam mnogo više toga.
Intervju vodila Jovana Miljanović
P.S.
Posetite Miličin blog Izaberi da živiš i zapratite je na Instagramu
Izvor:Kreiranjeuspeha