Nesumnjivo, bez Stiva Džobsa danas ne bismo, tehnološki, bili tu gde jesmo. Čovek je promenio tok socijalne istorije za ko zna koliko stepeni. Njegova dostignuća u tehnološkom napretku komunikacije su ogromna. Ipak, svoj izum, iPad, nije dozvoljavao da koriste i njegova deca.
U jednom intervjuu za New York Times je na pitanje ” Vaša deca mora da obožavaju iPad?”, odgovorio :” Ne koriste ga. Ograničili smo vreme koje naša deca u kući provode koristeći moderne tehnologije.”
Naročito u Silikonskoj dolini, gde zapravo svi vodeći IT inžinjeri ograničavaju svojoj deci pristup tehnologiji koju sami kreiraju. Neki od njih idu toliko daleko da svoju decu šalju u škole gde se ne radi sa tehnologijama.
Osnivač i idejni tvorac 3D robotics-a, Kris Anderson, otac petoro dece je jednom izjavio: “Mene i moju suprugu naša deca često optužuju da smo fašisti jer im uskraćujemo nešto čime se služi čitava njihova generacija. To je zato što sam ja, za razliku od njih, iz prve ruke video šta sve tehnologija može da uradi. I ne želim da im se to desi.”
I većina roditelja, a ne samo dece, je zavisna od modernih tehnoloških dostignuća. Ali, opasnost je stigla u momentu kada smo mi, bez iPad– a, odrastali. Naša deca nemaju taj luksuz. Mi smo se igrali napolju. Dozivali smo se glasom, a ne telefonom. Naučili smo da informacije apsorbujemo razgovom i interakcijom sa drugim ljudima, a ne sa Google Searh-om. Nije nepoznanica da Amerika već godinama ima klinike za lečenje zavisnosti od video-igrica.
Prema svojoj evolutivnoj prirodi, čovek je biće koje se bezbednije i sigurnije oseća u zajednici. To je ostatak plemenskog života, kada su se pripadnici naše vrste okupljali u grupe, zarad bezbednosti opstanka.
Za razliku od tehnologije, čovek evolutivno ne može da uznapreduje baš tako brzo.
Došli smo u doba kada nas je sopstveni produkt nadmašio. Koliko opasna može biti ta situacija? Izgleda da je Stiv bio u pravu.