Koliki put moramo da pređemo da bismo shvatili lepotu izjave: ” tako je, u pravu si”.
Imamo priliku danas da se kao “najrazvijenija”vrsta ove planete, bez obzira na lokaciju na kojoj se nalazimo, svi poigramo u istom dvorištu. Na Fejsbuku “živi” dve milijarde duša, što je trećina ili četvrtina planete. Bar polovina odraslih. I šta tamo na tim Fejsbucima ima?
Ima svega. Znate i sami kako izgleda virtuelno globalno selo. Zna svako iz svog ugla na kraju krajeva. Tu gde se meša svako sa svakim, teško je znati na koga sve možete da naiđete. Nekome je, kao meni nekad, Fejsbuk bio filter za nakupljeno nezadovoljstvo. Nisam ni primetila koliko sam vremena provela pokušavajući da ljudima objasnim sebe i svoje uglavnom različite stavove. Nije ni važno ko je bio u pravu a ko u krivu, važna je količina energije koja je uzalud potrošena.
Vreme koje je teklo i ja koja sam bila zabetonirana u imaginarni svet. Pročitam nešto meni interesantno i onda krenem da tražim suprotna mišljenja. Pomislim, da li je moguće da neko na taj način razmišlja. Pritom ne zapitavši se, da li je moguće da ja razmišljam drugačije od tog nekog. Sad bi ovde trebao jedan pošteni smajli koji se grohotom smeje. Uh, kako mi legnu ti neki opoziti moji za žučnu raspravu. Od nemila do nedraga, nemajući pojma s kim uopšte imam čast. Ponekad pogledam profil i bude mi jasno dosta toga na osnovu samo frontalnog korteksa. Lepo je imati dobru profesoricu psihologije, neprocenjivo zaista. U redu, svesna sam da se raspravljam sa približno orangutanom ali nema veze, furam svoje…
Međutim, jako važna stvar: “Nivo samopoštovanja se meri time s kim ostajete u komunikaciji”.
Trebalo mi je neko vreme da shvatim to. Ili još prostije “pametniji popušta”. Dodala bih samo da najpametniji čak propušta, jer uopšte ne želi da se upušta u razgovor pre svega sa nekim koga ne poznaje. Osnovna kultura koja je iščezla. Kod mnogih pa i kod mene.
No, polako sabiranje donosi prosvetljenje, najlepše se osećam sada kada kažem nekome da je u pravu. Pritom, jako je važno da meni zaista ne da ne predstavlja to nikakvu tegobu, već je sama rečenica proistekla iz jednog dubljeg razumevanja prirode tog stranca. To je kao kad vam neko poželi srećan put. To ne znači da je taj neko otišao na beznadežno putovanje. Naprotiv kada nekome kažete da je u pravu, vi otvarate jedan novi put radoznalosti toj osobi. Doduše ima i beznadežnih ali to nije vaš problem. Svako živi u svojim nedefinisanim granicama svesti.
Raspravom se najčešće ulazi dublje u tunel nerazumevanja. Praktično je nemoguće razuveriti nekoga ko slepo veruje da je u pravu. Onda ste izgubili na nekoliko polja svog bivstvovanja. Polje vremena, polje živaca i na kraju polje truda. Nije isključeno da i mi sami nismo oni koji nekom sve to oduzimaju bezveze. Budimo oprezni i pametni i prostim rečima “u pravu si”, prvo savladajmo sebe a time na neki način i oponenta