U poslednjih nekoliko godina, sticajem okolnosti, postala sam skoro pa “intergalaktički putnik” tj. “letela” sam nešto češće nego prosečan stanovnik planete. Moj poslednji let je bio iz Beograda za Njujork. To je bilo moje ukupno četvrto putovanje sa kompanijom Air Serbia. Sigurno će biti onih koji će reći da su leteli 180 puta sa njima, i da im nijedan let nije bio dobar. Kao i to da ja nemam pojma o čemu pričam jer sam sa njima putovala nedovoljan broj puta. To je već stvar van mog iskustva, ali sam svesna i tih dimenzija.
Elem, nakon sjajnog leta i još ljubaznije posade, sletanja za primer i pomoći u avionu oko dece od strane naših ljudi, čekala sam da uzmem kofer. Bila sam jako prijatno iznenađena odnosom posade prema putnicima. Osim onoga “mi okom – oni skokom” – konstantnim posluživanjem pića u toku leta, kao mama koja je putovala-SAMA sa dvoje dece, osećala sam se maksimalno rasterećeno i zbrinuto.
Klinci su uživali u putovanju, a pogotovo u interakciji sa putnicima i stjuardesama. Ni u jednoj drugoj kompaniji nije bilo toliko interakcije a o pomoći ne vredi ni pričati. Prilikom leta sa kompanijom koja je jedna od najbolje rangiranih, stjuardesa je odbila da mi pridrži šestomesečnu bebu ili podigne prtljag u kasetu. Njeno obrazloženje je bilo da to ona ne mora da radi i da nije u opisu njenog posla. To je bila jedna od najvećih neprijatnosti koju sam doživela. O aroganciji i neljubaznosti na koje sam nailazila bih mogla u tri toma da pišem. Ali neću…
…Tako oduševljena svime što sam iskusila u AS, na letu koji je trajao devet i po sati, obratim se jednoj, očigledno nezadovoljnoj personi (da, personi). Počnem da hvalim putovanje, a ona me prekide sa rečenicom “nikada više neću leteti sa njima!”. Uh, teške reči, pitala sam gospođu da li smo mi došle istim avionom. Odgovor je bio potvrdan, i ja znatiželjna, pitam je čime je bila toliko nezadovoljna.
I tako moja draga sunarodnica, u rasejanju, ispali hitac i reče “prvo hrana” – to je kako tvrdi ona bio najgori užas. Pa šta na to reći uopšte?! Ja nisam još nikog čula, srela niti videla, ko je uživao u obrocima u avionu. Možda je dotična očekivala u ekonomskoj klasi nešto “a la carte” a dobila je “samo” podgrejani obrok. Pri tom hrana u AS je više nego dobra u komparativnom smislu. Kojim ptičijim mlekom i na kom mestu su je hranili samo da mi je znati. Da bi čovek bio izveštačen nisu mu potrebni veštački delovi tela – to je više nego jasno. Dovoljne su suvisle ideje o tome kako neke stvari oko njih treba da izgledaju i to kakav tretman “zaslužuju” od ljudi koji im pružaju bilo kakav servis. To su oni likovi što se subotom uveče u prepunoj kafani žale na spore konobare i preglasnu muziku.
Ovo su bile moje misli nakon te jedne tako proste izjave. Jer se odmah nakon iste završio moj razgovor sa “mrgudom”. Preostale zaključke je bilo lako doneti, iako vama dok čitate može da deluje pretenciozno.
Ostadoh na časak bez teksta, i pojačanim tonom pohvalim putovanje jednoj drugoj sunarodnici uz škakljivi komentar o otužnim ljudima koji imaju tako istančane i rafinisane ukuse i potrebe. Na to je zadovoljna sunarodnica samo odmahnula rukom u stilu “ma pusti, ima nas raznih”.
Da, ima nas baš raznih, nekome je sreća hleb i voda a nekoga ni zlatna kašika ne smiruje. Tako naiđete na ljude koji vas oduvaju glupošću toliko da još deset dana nakon toga razmišljate, šta ste sve trebali da kažete. Sigurno je najbolje oćutati, međutim ja i kad oćutim, eto, moram da napišem. Mora da izađe negde. A da, trebali bismo da ignorišemo takve trivijalne stvari ali avaj.
I sad kao da nastupam na televiziji, moj omiljeni deo je kada ljudi pozdravljaju sve koje poznaju putem malih ekrana. Pa kad krenu od Kulina Bana, sve do askurđela preko učiteljice.
Pozdravljam sve prelepe stjuardese Air Serbia (lepše teško da mogu biti) i zgodne i ljubazne stjuarte, bilo mi je zadovoljstvo i čast leteti sa vama. Sada, zbog ovako iskrenih a lepih pohvala, očekujem popust za sledeći let. Živeli!
Nezadovoljni putnici nek lete s drugim kompanijama, da nam se zbog njihovog negativnog vajba, ne bi slučajno srušio avion!