Ne želim da živim u zemlji u kojoj se deca zbog maltretiranja vršnjaka bacaju kroz prozor

0
45

“Volim ovu zemlju. Stvarno je mnogo volim. Možda to treba češće da govorim. Nisam od nje digao ruke. Nisam se pomirio sa tim da je u ‘Srbiji tako kako jeste’. Nikad neću. Iskreno me boli svaka nova nepravda koja pogodi Srbiju, naročito decu koja su njena budućnost. Nisam oguglao na ružne vesti, a ni na ružnu stvarnost. Dići ruke od nepravde u svojoj zemlji isto je kao dići ruke od svoje porodice. Zato sam uvek urlao i nastaviću da urlam”, navodi glumac Sergej Trifunović na početku autorskog teksta za Noizz.

On se u tekstu osvrnuo na tvit zbog kog je usledila osuda javnosti, a u kom je komentarišući vest da je pred Ministarstvom prosvete zastareo slučaj Alekse Jankovića naveo: “O kom BDP-u pričaš? O kom privrednom rastu i kojoj borbi protiv kriminala? Pišaću na vaše grobove.”

“Juče sam u jednom dnevnom glasilu pročitao sledeći naslov: ‘Da li je ovaj čovek normalan? Sergej: Pišaću Vučiću na grob.’ Usledilo je zvanje raznoraznih ‘ličnosti’, da komentarišu još jednu neumesnu, neumerenu, nepristojnu, uvredljivu i nenormalnu izjavu skandalima sklonog glumca. I bogami, svi se listom sablaznuše. Uglavnom, to su nekakvi funkcioneri vladajuće stranke, Bule Goncić i Vučićev dežurni PR, onaj najnebitniji u Idolima. Ta ‘moja izjava’, međutim, nije nikakav citat, već samo konstruisana izmišljotina dotičnih dnovina. Kao što biva, niko se nije pozabavio time šta je glumac zapravo napisao, niti zašto je pisao”.

Kako ističe glumac celu salvu zgražavanja izazvao je njegov tvit, u kom je podelio i prokomentarisao tekst o epilogu slučaja malog Alekse Jankovića iz Niša – dečaka koji je izvršio samoubistvo zbog vršnjačkog nasilja u osnovnoj školi Sreten Miladinović Mika u Nišu.

“Ispostavilo se da je nakon 6 godina obijanja svih pragova od strane Aleksine majke Dragane, slučaj zastareo. Baš tako. Niko od nadležnih neće snositi odgovornost. Deca koja su maltretirala Aleksu i gurnula ga u samoubistvo, nagrađena su peticama iz vladanja na kraju školske godine (!?). Povrh svega, Aleksina majka moraće da plati sudske troškove. Sasvim logično, ispravno, po savesti i po zakonu, zar ne? Dok se to, ne daj Bože, ne desi vašem detetu. Apropo tih i takvih informacija, na koje svaki iole normalan čovek može da oseti samo beskrajnu tugu i bes, napisao sam sledeće: ‘O kom BDP-u pričaš? O kom privrednom rastu i kojoj borbi protiv kriminala? Pišaću na vaše grobove‘”, navodi Trifunović u svom objašnjenju.

“Prvi deo tvita odnosi se na priče koje nam svakodnevno naš predsednik priča, prema kojima živimo u zemlji u kojoj isključivo cveta cveće, dok svi kolektivno bolujemo od najvećeg privrednog rasta u istoriji svemira. S druge strane naše prefantastične realnosti, bolesna deca se leče sms-ovima. Malo starija deca beže iz zemlje, a malo mlađa se ubijaju. Svake godine, u Srbiji bude rođeno 30.000 manje beba, u odnosu na prethodnu godinu. I niko nije odgovoran za to. Sve je to, očigledno, sasvim nevažno dnovinarima. Meni nije, ja ne mogu da nastavim da skrolujem kad tako nešto pročitam!”, piše Trifunović. “Poslednja rečenica tvita je, pak, parafraza naslova jednog od kultnih romana moje generacije ‘Pljuvaću po vašim grobovima’, francuskog pisca Borisa Viana. Od svih komentarora mog tvita, to je primetio jedino onaj najnebitniji u Idolima, ali uz opasku da je vulgarnost javnih ličnosti štetna po društvo”.

Glumac navodi da je ta “vulgarnost” upućena je svima koji su dozvolili da se tako nešto desi jednom detetu, a posebno onima koji su uticali na to da se slučaj malog Alekse besramno zataška i da, na kraju, zastari.

“Dakle, najmanje na pomenutom Vučiću. Posle njegove intervencije konačno su se oglasili zvanični organi, prvi put tokom ovih 6 godina. I to da kažu da je ceo slučaj zastareo! U celoj priči, on ispade još i jedini pozitivan lik”, kaže Trifunović.

On dodaje da bi u normalnim okolnostima, bilo krajnje deplasirano i napominjati da to što je napisao ne bih uradio ni na čijem grobu, pa ni da u njemu leži Sotona lično.

“Uprkos svemu, neću pitati gospodu dnovinare zidnih novina vladajuće stranke: ‘Da li ste normalni?’. Neću ih pitati ni: ‘Da li je moguće da ste toliko pokvareni?’. To mi je sasvim jasno iz priloženog. Pomenuti Boris Vian umro je u bioskopu. Poslednje reči su mu bile: ‘Zašto moram da živim okružen idiotima!?’. Ne želim da mi to budu poslednje reči. Isto tako, ne želim da živim u zemlji u kojoj se deca zbog maltretiranja vršnjaka bacaju kroz prozor, a njihovi mučitelji bivaju nagrađeni peticama iz vladanja, a kasnije ministarskim foteljama. I zato ću urlati dok god sam živ. I ‘pljuvaću i pišati po grobovima’ svih koji nas redovno ubeđuju da su užasne nepravde kojima svedočimo normalne i nevažne.’