Roditeljska ponašanja koja sprečavaju decu da budu uspešna

0
119
Roditeljska ponašanja koja sprečavaju decu da budu uspešna
sprecavaju li roditelji decu da budu uspesna?
sprecavaju li roditelji decu da budu uspesna?

Tokom svog istraživanja, autor najprodavanije knjige o psihologiji uspeha, dr Tim Elmor je otkrio i ukazao na nekoliko velikih grešaka koje roditelji čine kada odgajaju decu. Greške o kojima on govori mogu uticati na smanjenje samopouzdanja i ograničavanju šansi koje dete prihvata u odrasloj dobi. Iako je internet preplavljen savetima o dobrom, boljem i najboljem vaspitanju deteta, greške na koje ukazuje dr Elmor su toliko žive i praktične, da ih možete namirisati svaki put kada kročite u park. Ili igraonicu. Ili na bilo koje mesto na kom se okupljaju deca. U pratnji roditelja.

Ne dozvoljavamo deci da iskuse rizik

Živimo u svetu koji nas na svakom koraku upozorava na opasnost. Preokupacija “bezbednošću na prvom mestu” nas zakucava u jednoj tački odakle ni njima ne dozvoljamo da mrdnu. Razume se da je jedna od roditeljskih obaveza da zaštiti svoje potomke, ali ih, preokupirani bezbednošću, izolujemo od zdravog ponašanja rizika. Po decu, to ima izuzetno negativan uticaj. Istraživanja evropskih univerziteta su dokazala da deca koja nisu odrastala sa odranim kolenima, imaju fobije kao odrasli. Svaki roditelj (i sadašnji i budući) treba da zapamti: detetu je potrebno nekoliko puta da padne da bi shvatilo kako da se čuva.

Tinejdžeri moraju da se suoče sa raskidom i gubitkom prve ljubavi da bi doživeli emocionalnu zrelost, koju odnosi zahtevaju. Ako roditelj ukloni svaki rizik i izazov iz dečijeg života, to ne znači da su te stvari uklonenje i iz okruženja. A dete će se nekada sigurno i sa time sresti. Samo što će tad već biti odrasla osoba koja neće umeti da odreaguje.

Prebrzo im pritičemo u pomoć

Decu ne donose rode već ih rađaju majke. Jer, da ih donose rode, sigurno bismo naručili više komada, pa ne bismo grizli nokte kad nam jedno ne uspe. Ovako, ne možemo da podnesemo da nešto što smo nosili 9 meseci u stomaku i neko zbog koga nismo noćima spavali, tako bespomoćno plače. Ili je pak u pitanju ono “toliko sam uložio u ovo, ne mogu sad da pustim da propadne”?

Današnje generacije nisu razvile gomilu veština kojima su opremljene one od pre 30 godina. Kada im prebrzo pritičemo u pomoć, uklanjamo njihovu potrebu da probleme rešavaju sami. Jer, uvek će to neko uraditi za njih. Roditeljsko skakanje na svaki dečiji mig je samo kratkoročna pomoć ( i to isključivo sebi, jer ne mogu da slušaju decu kako zapomažu). U dečijem svetu, ta akcija u potpunosti briše liderski duh iz deteta. Ukida mu mogućnost preuzimanja inicijative. Kreativnog razmišljanja u rešavanu problema. Dete vrlo brzo nauči (kao i onaj deo o padanju) da će uvek postojati neko ko će mu priteći u pomoć. U stvarnosti, svet ni izbliza ne funkcioniše tako.

Previše smo popustljivi

Takmičenja imaju svoju svrhu. Ukoliko prisustvujete nekom dečijem takmičenju možete primetiti da je svako pobednik. Svako dobija medalju i nagradu, bez obzira na uspeh koji je postigao. Ovaj princip “svi su pobednici” može da učini da se dete oseti posebno, ali istraživanja (a i zdrava logika) dokazuju da ovakav metod ima dugotrajne negativne posledice. Dete kojima roditelji stalno govore da je najbolje, a pri tom takve iste poruke ne dobija od okoline, vrlo brzo počinje da shvata da tu nešto smrdi. A pošto svi znamo odakle riba smrdi, besmisleno je i pomisliti da i mali naslednici nisu u stanju to da shvate.

I kao što to obično biva, uprkos ogromnom trudu i naporu koji je uložen u odgoj deteta, ono ne počinje da sumnja u reči okoline. Već u objektivnost svojih roditelja. Zato što (hvala Bogu), za razliku od roditelja ima gram zdravog razuma da realno proceni situaciju u kojoj se nalazi. Ukoliko je dete predugo izloženo ovakvom tretmanu, postoji velika šansa da se kroz život otkotrlja bez imalo samopouzdanja. A to definitivno nije nešto što bi svaki roditelj za svoje čedo poželeo, zar ne? Na kotrljanje mislimo….

Dozvoljavamo osećaju krivice da vlada nama

Vaše dete ne mora da vas voli svake milisekunde svog ionako prekratkog postojanja na ovoj planeti. Svako dete će se kad tad sresti sa razočarenjem. Jedno (ili više) roditeljskih ne ili ne sada će nakratko ovaj svet učiniti glasnijim mestom. Ali će vaše dete dugoročno učiniti osobom koja ume da se bori za svoje ciljeve. Ukoliko ste roditelj više dece, ponekad smatrate da ako je starije dete nešto dobro uradilo i dobio pohvalu za to, nefer je da i mlađe dete ne dobije pohvalu za nešto što ono ume dobro da radi. Potpuno pogrešan stav.

Prvo, omalovažili ste konkretan uspeh jednog deteta pohvaljivanjem drugog, koje je dobro u nekoj drugoj sferi. Drugo, to je nerealno jer propuštamo tačku gde ih učimo da uspeh jedino i samo zavisi od njihovih sopstvenih postupaka. Ukoliko ste pak skloni materijalnom nagrađivanju uspeha, dobrih dela i lepog ponašanja, znajte da na taj način stvarate uslovni refleks koji decu onemogućava u postizanju unutrašnje motivacije.

Ne delimo greške iz prošlosti

Svaki tinejdžer će poželeti u jednom trenutku svog života da raširi krila i poleti. Koliko god za roditelja bilo bolno napuštanje gnezda od strane ptića, moramo da ih pustimo. To naravno ne znači da treba da ih ostavimo, već PUSTIMO. Nije zgoreg udeliti koji savet upakovan u smešnu priču o svom odrastanju (poželjno, sa po(r)ukom). I prihvatiti, konačno prihvatiti činjenicu, da dete mora samo da se suoči sa posledicama svojih odluka. I postati svestan da roditelji nisu jedini uticaj na decu. Ali da mogu biti najbolji uticaj.

Skloni smo zameni teza

Inteligencija se često koristi kao merna jedinica zrelosti deteta. Kao rezultat te (u startu pogrešne) pretpostavke, roditelji se zavaraju mišlju da je inteligentno dete u potpunosti opremljeno za put u svet. Međutim, ovaj golobradi ratnik ni izbliza nema potrebnu opremu za borbu koja ga očekuje u preživljavanju. Samo zato što postoji darovitost u jednom aspektu ličnosti, ne znači da je dete i kompletna ličnost. Naprotiv. Za kompletiranje je neophodno iskustvo. Koje se stiče u životnim situacijama. Zaključak se nameće sam: svi kreću u životnu borbu bez pune ratne opreme. Zato je neophodno i decu pustiti tako (ne)opremljenu niz tobogan zvani realan život. Opremu će skupiti usput. A roditelji sebe treba da prestanu da muče stepenom emotivne i socijalne zrelosti genetskog naslednika. Na taj način im ukidaju mogućnost sticanja nezavisnosti. Što se opet kasnije njima vraća na grbaču. I onda gunđaju.

Ne radimo ono što mislimo i govorimo

Roditelji su model. Jednim delom fizičkog izgleda. Drugim, ponašanja. Decu, za divno i neobjašnjivo čudo, ne možete slagati. Iako nejaki detektori laži nisu u stanju da sami jedu niti da se oblače opet su za divno čudo sposobni da primete svaku roditeljsku neistinu. Vaši izbori predstavljaju model njihovih budućih izbora. Vaš odnos prema svetu i ljudima je putokaz za njih. Budite obazrivi u odnosu i ophođenju prema malim sunđerima. Jer ukoliko vas ne plaši pitanje kako će se snaći u životu, možda vas opomene slika koju vidite u ogledalu zvanom dete.