Izgleda da vidimo prste u svom mozgu čak ako ih ne koristimo.
Korišćenje prstiju za računanje, tzv. računanje na prste, što smo često krišom koristili u detinjstvu, profesori i nastavnici matematike često ismevaju.
Istraživanje sa Univerziteta Stanford, prekida verovanje da računanje na prste nije za pametnu decu. Profesorka matematike Jo Boaler navodi studije iz područja neurologije koje se fokusiraju na deo mozga koji je odgovoran za percepciju i prikazivanje prstima. Ona kaže da su vizuelni tragovi i veze u mozgu ključ učenja i razumevanja matematike.
Radeći na studiji 2015. godine, Boaler i kolege utvrdili su da, ustvari, mi vidimo prste u svom mozgu pa čak ako ih ne koristimo dok računamo. Kod 39-oro dece uzrasta 13 godina, uočene su složene suptrakcije regije mozga koje se osvetle čak i ako učenici ne koriste prste da bi došli do rezultata.
Znanje aritmetike se povećava korišćenjem prstiju.
Druga studija na 47 šestogodišnjaka, zaključila je da se znanje aritmetike povećava ako se oni uče kako da razlikuju i koriste prste kod računanja. Percepcija prstiju je toliko važna da je verovatni razlog što pijanisti i drugi muzičari često prikazuju bolje znanje i razumevanje matematike, nego ljudi koji ne sviraju neki instrument.
Iako su uzorci u studiji relativno maleni, Boaler upozorava da je obeshrabrivanje đaka da koriste prste kada računaju zapravo način na koji se ograničava i otežava njihovo razumevanje matematike, a ujedno i razvoj mozga zbog kojeg trpimo kada smo odrasla osoba.
Primer Ajnštajna i Edisona
Vizuelni pristup učenju matematike u školama ne koristi sve prilike. Učenici koji slabo memorišu i koriste brojeve ali imaju snažnu moć vizuelizacije i prikazivanja, smatraju se nedovoljno bistrima.
Nevizuelni pristup matematici i računanje na prste je možda razlog što su neki od najpoznatijih i najpametnijih naučnika u istoriji sveta Albert Ajnštajn i Tomas Edison, na primer, bili otpisani od svojih učitelja i smatrani glupima.