U dubini duše verovala sam da žene superherojke zvane “5 minuta za sve” spadaju u izumiruću vrstu. Ipak se desi da me poneka od njih uhvati nespremnu u tom nadmetanju za veću i sposobniju ženu.
Ti razgovori obično počinju sa nekim nepoznatim ili polupoznatim likovima koji vas uhvate u raskoraku kušanja neke njihove špecije, čekajući raskolačenih očiju vašu reakciju na njihov rad i trud. Takve se “gospoje” najčešće susreću na slavama ili proslavama kod nekih, najčešće – trećih lica.
“Ovo sam ja pravila!” Upirući prstom, izazivaju na megdan odmeravanja kulinarskih supermoći. Svršen čin, klinč, nema se kud, probati se mora. Sledeća je stvar, nakon prvog zalogaja, hvaliti od kulina bana, pa nikad ništa tako na moja usta nije stizalo. “Daj recept obavezno, ček da nađem hemijsku, e nema sad, čim je nađem javljam ti se, daj broj telefona, ovo ću morati i ja da pravim.” Nakon tog izgovora u vidu nemanja hemijske olovke da se zapise ta gastronomska eureka, uslede već izvesni komentari rivalke… “Ja to za pet minuta”, dodaje ponosno i odlučno da vam zada šah mat. “Ma nemoguće”, razmišljam naivno na glas, “meni bi za to trebalo bar pola dana”, podigla sam belu zastavu i isturila svoje grudi da zabode pobednički mač. Tako je bilo nekada…
Sada, jasno kao prekaljeni kuhinjski rvač u četvrtoj deceniji života, odgovaram malo drugačije na takve izazove. Volim da “zasolim” kako mi je za pripremanje sarme potrebno svega 12,4 minuta, sama razvijam kore za baklavu, i pripremam sama sve što je potrebno za slavu. Posebno naglasim – “i sitne kolače!” To valjda više niko sam ne pravi, ili grešim?! Ima možda negde još revnosnih…
U svakom slučaju ne dajte da vas ko prevari!
Važno je ostati pribran i razume se, duhovit pri ovakvim ofanzivnim okršajima.