Nemam grupnu niti bilo kakvu drugu fotografiju kao dokaz da me je moj otac posetio u studentskom domu. Sa druge strane, imam fotografiju koju smo napravili kad je mama bila u poseti, samo nekoliko meseci kasnije. Nije da je čudno fotografisanje sa mojim ocem, ali fotografije sa mamama uvek ispadnu odlično. Na njima ljubimo ili grlimo naše mame. Svi se smeju i čini se da se odlično zabavljaju. Sa tatama je potpuno druga priča.
Grupne fotografije izgledaju hladno. Ima grljenja, ali se više radi o onim nezgodnim, isforsiranim zagrljajima koje često dajemo rodbini tokom božićnih praznika. Svi izgledaju kao filozofi stoici, a osmesi izgledaju kao da su odglumljeni.
Nije svaki otac tata, kao što ne mora svaki tata da bude otac
Dugo sam se pitao zašto su te dve fotografije tako različite. Zašto smo odjednom izgledali kao mamini sinovi, kada smo najčešće pokušavali biti muškarčine? Čemu takav nedostatak intimnosti sa očevima (ili čak prijateljima) kada se činilo da je to skroz u redu kada su mame u pitanju?
Gde si naučio da budeš muškarac?
To pitanje me je dugo mučilo, pa sam počeo da ispitujem druge muškarce oko sebe. Moje pitanje je na prvu loptu bilo veoma kompleksno: od koga si naučio emotivnu intimnost? Znaš li uopšte šta je to? Neki od momaka su se smejali. Drugi su buljili u mene i postavljali pitanja kao što su: “Šta to, kog đavola, znači?”
Kad sam bio dete, skakao sam sa kuće kako bih imitirao Supermena. Stavljao sam paukove u mikrotalasnu kako bi ih transformisao u Spajdermena. Svaki štap bio je mač. Jabuke su postale granate. Krekere smo brat i ja pažljivo grickali u oblik pištolja i igrali se nevidljivog rata našim grickalicama.
Ali, istovremeno sam i mnogo crtao i voleo umetnost. Pevao sam u horu. Išao na glumačku sekciju i pisao poeziju i priče.
7 stvari koje svaki otac mora da nauči svog sina
Trenutno se dečaci nalaze pod dve različite vrste pritiska:
- Igranje plastičnim mačevima lažnog rata posmatra se kao znak da će dečaci postati psihopate kada odrastu.
- Muškarci pogrešno veruju da osetljivost i vidljivi znakovi emocija predstavljaju znakove slabosti.
Zbog ovoga mnogi mladi muškarci odrastaju zbunjeni. Ne igraju se zdravih vrsta igara koje su im potrebne da se povežu sa drugim ljudima i ne dobijaju emotivnu vezu koja im je potrebna. Tako će neminovno svaki muškarac postati apatičan i indiferentan, te se povlači u letargičnost dostupnog mu digitalnog sveta.
A svetu i dečacima, naročito, su potrebni vitezovi i heroji. Pravični superjunaci koji svoju snagu koriste u prave svrhe. Oni koji brinu o sebi i porodici.
Ni sam nisam siguran koje je pravo rešenje, ali sam siguran da su potrebni muškarci koji poseduju integritet i čast. Potrebna je hrabrosti u svetu koji promoviše poročnost.
Tek ćemo tada moći kreirati ratnike pesnike.
Izvor: Lolamagazin.com