Toliko se preživa o vaspitanju dece poslednjih godina, da verujem da će kao disciplina postati deo Olimpijskih igara. Većina roditelja veruje da radi pravu stvar sa svojom decom, naročito oni koji su prema zvaničnoj medicini ipak realno zdravi. Najčešće su ti roditelji u pravu za svoje dete, čine sve da ih izvedu na pravi put. Jedna od nezaobilaznih pojava je da kao roditelji veoma često lažemo svoju decu.
Lažemo, da bismo ih zaštitili, odložili neko suočavanje ili produžili dečije verovanje u apstrakcije poput Deda Mraza. I dok se vode rasprave da li treba reći deci da je taj Deda kukavac produkt pukog konzumerizma, postoje, bar u “mojim knjigama”, mnogo teže laži od te.
“Biće sve u redu, ti samo uči”
Jedna od težih obmana, pre bih rekla, nego čista laž. Roditelji svojoj deci obećavaju da ukoliko ona samo uče, stvari će se u životu postavljati bezuslovno pred njih. Apsolutno netačno, u gotovo svim poznatim svetskim sistemima. Učenje je samo deo onoga što bi čovek trebalo da obavi kako bi bio u nekoj povlašćenijoj poziciji u društvu. Mnogo je važnije da deca razviju socijalnu inteligenciju i spremnost da se uhvate u koštac i rešavaju probleme od poznavanja ruskih klasika. Druga loša dimenzija ove obmane je ta, da ova poruka ustvari znači poštedu dece. Ako dete uči, roditelj će sve drugo da uradi za njega, uključujući na primer i sređivanje sobe. Dalje je jasno kako se situacija može odvijati.
“Kad sam ja bio/bila tvojih godina”…
Moj život je uglavnom bio siromašan ovakvim izjavama, mogu da se pohvalim prilično kul roditeljima. Omaklo se možda jednocifren broj puta, i doživela sam komični šok. Roditelji koji su zaboravili kako su razmišljali sa 15 godina, teško da mogu da razumeju svoju decu tinejdžere. Čak i da se sećaju, moraju da shvate da se realnost u mnogome promenila i da je poređenje potpuno isprazno. Ono što je najvažnije pomenuti – ovo jeste na neki način laž, jer roditelji najčešće izvlače slamke iz konteksta kako bi se prikazali u boljem svetlu nego što su to zaista bili. “Bezgrešni” roditelji žele decu koja ne prave greške i na taj način, onemogućavaju svojim potomcima da bilo šta kroz iskustvo nauče. Bar pokušavaju to da urade. Život naše dece nije jednodimenzionalan!
“Samo gledaj sebe, pusti druge… i uspećeš”
Tačno je da, kad čovek postiže profesionalni uspeh, uglavnom do njega dolazi sam. Kako nismo skrojeni kao asocijalna bića, nijedan uspeh koji ostane nepodeljen ne može da da trajnu satisfakciju. Deliti sebe dragim ljudima lekovitije je od svakog priznanja. Čovek kroz prožimanje dobije mnogo više zadovoljostva, pa svaki uspeh zaista biva proživljen i multiplikovan. Važno je decu naučiti da se ne obaziru na sud dokonih, već da prate svoju viziju. Razume se, uz uslov, da je put deteta neškodljiv za druge.